Primer dobre prakse…

Serijal Tv Rubin “Moj pas gleda za mene”, došao je skoro do samoga kraja. Nakon što smo predstavili ideju o pokretanju Centra za obuku pasa vodiča u Kikindi, kao jedinom gradu u Srbiji, kroz epizode smo razgovarali sa onima, koji bi eventualno mogli da utiču u okviru realizacije te zamisli.

U šestoj epizodi pošli smo do hrvatske Udruge, iz Zagreba,  koja ima dobru saradnju sa Centrom za obuku pasa vodiča, a članovima njihove organizacije godinama je omogućeno da imaju psa vodiča. Jedna od članica Udruge, Kristina Šporčić ima svoju životnu priču, u okviru koje su joj, kako kaže ulice progledale, od kada ima svog psa vodiča…

-Ja sam sljepa…., počela sam  gubiti vid u petnaestoj godini od bolesti glaukom, ili očni tlak. Do osamnaeste godine sam ostala sa jako malim postotkom vida. Ostao mi je samo periferni vid i to je trajalo još nekih desetak godina. Trenutno imam trećeg psa vodiča. Kada sam potpuno izgubila vid, prvo sam se kretala uz pomoć bjelog štapa, kroz srednju školu.  Prošla sam edukaciju orijentacije i mobiliteta. Sa dvadeset godina sam dobila prvog psa vodiča..

Pre nego što pas bude dat korisniku, mora proći proces socijalizacije. Tim povodom se delegiraju sugrađani, koji nemaju probleme sa vidom, a žele na ovakav način da pomognu, te se najčešće opredeljuju da dobrovoljno rade sa psom u svojoj kući oko godinu dana. Vesna Susić je jedna od humanih ljudi, koja se prijavila baš za ovakav vid saradnje sa hrvatskom Udrugom.

Srbija nema Centar za obuku pasa vodiča i mobilnost. Razgovor, kao i praktične pokazne vežbe u okviru obuke kako trenera, tako i samog psa deo su dobre prakse, koja bi mogla da zaživi i kod nas. U šestoj epizodi emisije Moj pas gleda za mene, koja je na programu TV Rubina u subotu u 19 sati, pogledajte praktičan primer i obuku, kao i iskustvo drugih ljudi, koji su dokaz da su psi vodiči velika pomoć.