Brašno koje se mlelo u „Danfilu“ koristilo se i na bečkim dvorovima. Nije bilo teško, već naprotiv vrhunskog kvaliteta. Teški su bili, a i ostali, poneki Kikinđani.
Izraz „Težak kao Danfil” u današnje vreme najčešće se koristi za opis osoba koje su naporne, vrlo zahtevne, emocionalno ili mentalno, ali poznajući nas Banaćane i fizički. Ipak, mnogi ne znaju da se pojam „Danfil” u ovom kontekstu spominje zbog gorostasne veličine i težine koju je imao vodenjak starog mlina u Kikindi u vlasništvu porodice Dunđerski. Smatrao se jednim od najtežih u ovom delu Vojvodine. Najveći akcionari akcionarskog društva za izgradnju parnog mlina 1869. godine u Velikoj Kikindi bili su baron Fedor Nikolić, Mihael Gartlgruber, Georg Rus, Isidor Volsinger, Georg Joanović, Bela Rus kao i bogati Temišvarci – Moric i Jakob Hajm i Jožef Blok.
Mlin je nekada zauzimao važnu poziciju jer se nalazio na samom ulazu u grad kada u nju dođete železnicom, mada se ovaj deo Kikinde danas smatra obodom grada. Zgrada mlinice građena je od opeke i imala je veliki drveni vodenjak koji je pokretao kamene mlince za mlevenje žita. Bio je izuzetno važan za stanovnike Kikinde i okoline jer je omogućavao brzo i efikasno mlevenje žita za proizvodnju brašna, navodi se u spisima izdanja Narodnog muzeja Kikinda „Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame” autora Vladislava Vujina, kustosa-istoričara
Narodnog muzeja Kikinda.
U vreme kada je mlin bio u punoj funkciji, od 1869. godine u njemu su se svakodnevno mlele velike količine žitarica, a brašno se distribuiralo na sve strane sveta. Bilo je tu čak osam vrsta brašna, griz, krmno brašno, mekinje, kukuruzno brašno i prekrupa. Veliki deo samlevene robe prodavao se u Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj. Sačuvan je podatak da je krajem 19. veka jedan pun brod kikindskog brašna stigao čak do Japana.
U sklopu mlina nalazila se i prodavnica brašna, koja je bila popularna kod lokalnog stanovništva, navodi se u spisima istoričara. U vreme krize, do 1936. godine rasprodat je veći deo njegove imovine. Mlinski deo „Danfila“ kupio je predstavnik najjače mlinarske porodice Martin Lenhardt, a magacine i silose je za potrebe svog mlina kupila „Zemljoradnička oblasna žitarska zadruga”.
Danas, iako stari mlin više nije u funkciji, zgrada je i dalje tu i predstavlja jedan od važnijih kulturno-istorijskih spomenika grada. „Težak k’o Danfil” – vremenom je u našem kraju postao sinonim za teško, pa u Kikindi već decenijama postoji uzrečica „ Težak je k’o Danfil” koja se uglavnom odnosi na naporne, komplikovane, teške karaktere. Verujemo da je sama fraza stara koliko i mlin. A iako vreme prolazi, već dugih 150 godina te reči se u Kikindi vrlo često izgovaraju.
