Da li ste znali?

Kada je video koliko je biciklizam popularan u Evropi i Americi, trgovac i majstor mehaničar Krištof Kremer je došao na izuzetnu ideju. U novinama „Nagy Kikinda” 1897. godine objavio je oglas, i pozvao, posebno dame, ali i gospodu, da ih nauči „za najviše dva sata“ kako se vozi biickl. U svojoj kući u Telegrafskoj ulici broj 117 (današnjoj Dositejevoj 24) je prvog aprila otvorio velodrom, gde je „nenametljivo i praktično davao lekcije“ iz vožnje, navodi se u knjizi „Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame“ autora Vladislava Vujina. Najpopularniji motocikli u Kikindi tridesetih godina dvadsetog veka bili su austrijski „puch“, model od 250 kubika i nemački „DKW“ od 200 i 500 kubika. Prema registru za naplatu banovske takse na motorna vozila iz 1933. godine u Kikindi je bilo registovano 6 motocikala, dok je motocilista bilo mnogo više. Najpopularniji „Durkopp“ biickl u prvoj deceniji XX veka i koji se prodavao u radnji Nikole Nikelsa bio je model „Diana“, a u radnji je bilo i robe iz Amerike, poput bicikala „Cleveland“.

Najpre su šeširi imali funkciju da zaštite glavu od vremenskih prilika, a zatim su vremenom postali odevni predmeti za ulepšavanje i kod muškaraca i žena, ali i za pokazivanje društvenog statusa. Dizajn šešira se od polovine devetnaestog veka pa sve do početka Drugog svetskog rata menjao, vrsta šešira bilo je mnogo, te ih nije bilo lako klasifikovati. Tako su ženski šeširi u devetnaestom veku, tačnije u drugoj polovini bili raskošni, sa velikim obodima, ukrašeni trakama od najfinijih materijala, perjem, mašnama i cvećem, navodi se u spisima istoričara Vladislava Vujina ,,Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame”. Gospoda su, sa druge strane nosila cilindre u formalnim prilikama, a za neformalne su prihvaćeni polucilindar, a potom i ,,meki” šešir od flica i kačket. U novom veku izuzetno popularni bili su slamnati panama šeširi, a nakon Velikog rata, zahvaljujući američkim filmovima i ,,fedora” šeširi kratkog oboda, navodi se u spisima istoričara. Zbog svega, nije ni čudo što su varoši, pored mnogobrojnih prodavnica pomodne galanterije koje su prodavale šešire, postojale i specijalizovane radnje za izradu i prodaju šešira. Najveći i najbolji trgovac šeširima u Kikindi bio je Eduard Štajgervald (1878 – 1931). Reklamirao se nekoliko godina pre početka Velikog rata u nekoliko lokalnih novina. Kako navodi Vujin u svom izdanju, Ede je imao ilustraciju nekog modela šešira – cilindra, polucilindra ili panama šešira čiju je prodaju najčešće i oglašavao- radio je i popravke i prepravke, odnosno proširivanje i sužavanje starih šešira. Štajgervaldova radnja nalazila se u Prestolonaslednikovoj ulici broj 10, u Seđakovoj zgradi, danas na Trgu srpskih dobroovljaca broj 49. Posle rata, tačnije pre poečtka novog rata, u ,,Adresaru” 1940. kao šeširdžija reklamirao se jedino još Svetomir Stojanović. Preporučio je veliki izbor muških šešira ,,sopstvene izrade” i vršio popravku ,,istih”. Njegova radionica nalazila se u ,,novoj zgradi Iličin” u Knez Miloševoj ulici, današnjoj Dimitrija Tucovića broj 1.

U pitanju je bio Opel SenatorA2 sa šestocilindričnim motorom od 2.500 kubika koji je predstavljao zamenu za Opel Commodore i prodavao se na jugoslovenskom tržištu pod nazivom IDA Opel Kikinda 2,5 E. U skladu sa zvaničnim izveštajem, tokom petnaestogodišnjeg perioda partnerstva između srpskih i nemačkih kompanija u okviru Industrije delova automobila (IDA) sa sedištem u Kikindi, proizvedeno je približno 39.000 vozila marke Opel. Prva faza saradnje započela je 1969. godine kada je domaća firma AD Livnica počela isporučivati odlivke za nemačkog giganta. Nakon osam godina, ta saradnja je rezultirala zvaničnim osnivanjem IDA kompanije, gde je Livnica držala većinski udeo od 51%, dok je preostalih 49% pripadalo General Motorsu. Fabriku su napuštali brojni modeli Opel vozila sve do ratnih godina, iz raznih serija kao što su Omega, Senator, Ascona, Astra, Kadett, Rekord, Corsa i Vectra. Model Senator se prodavao od 1983. godine pa nadalje pod nazivom Opel Kikinda, dok su ostali modeli bili jasno identifikovani oznakom IDA. No, postavlja se pitanje da li su navedena vozila zaista bila nemačkog porekla ili su imala domaći karakter? Prema nekim pričama, Opel automobili su uglavnom bili sastavljani u Nemačkoj, dok su se kod nas dodavali samo sitni detalji. Nije bilo retkost da su automobili stizali već potpuno montirani, ali su naši “stručnjaci” često uklanjali posebnu opremu i prodavali vozila kao osnovne modele a dodatna oprema bi se često prodavala drugim kupcima po premijum cenama. Dakle, kad sledeći put primetite stariji model kao što je Kadett ili Rekord sa IDA oznakom, znajte da je, bar formalno gledano, taj automobil potekao iz Kikinde. Foto:Autorepublika

Nije nepoznanica da je Kikinda grad sporta, visoko kotiran na sportskoj mapi Vojvodine pa i Srbije. A da li ste znali da se organizovani sport u Velikoj Kikindi prvi put javio 1878. godine, kada se jedna grupa građana obratila vlastima molbom da im se obezbedi mesto na kom bi zimi klizali. Klizanje je tako najstariji kikindski sport, a Društvo za umetničko klizanje osnovano je 1894. godine. Nakon klizanja, u sportski život Velike Kikinde ulaze gimnastika i konjički sport, navodi se u izdanju profesora Miroslava Grujića ,,Moja Kikinda – otkrijmo gde živimo”. Prve konjičke trke održane su 1888. godine, dok kada je reč o tenisu, ,,Lowe tennis club” osnovan 1893. godine predstavlja jedan od prvih na jugoslovenskim prostorima. Prva prava sportska organizacija osnovana 1909. godine bila je Velikokikindski sportski klub „NAK” koji se u početku bavio atletikom. Iste godine, zaigrao se i fudbal, a prva javna utakmica bila je „NAK” – „ŽŠE” (Žombolj) i završena je rezultatom 1:1. Najmasovnija sportska organizacija Srba u Velikoj Kikindi bila je Srpsko sokolsko društvo, navodi se u spisima profesora Grujića. Ideja za nastankom društva javila se 1903. godine ali su ugarske vlasti branile formiranje sokolskih društava. Kikinda dobija sportsko-rekreativni centar 1979. godine, a tri godine kasnije u rad su pušteni i prvi bazeni. Sport je i danas veoam zastupljen u životu našeg grada, kako u Kikindi, tako i u okolnim selima.

Da li ste znali da je najzaslužniji za razvoj hortikulture u Velikoj Kikindi bio Milan Perović? Ovaj advokat, ali pre svega, svestrana ličnost u celokupnom društvenom i javnom životu varoši u drugoj polovini 19. veka, između ostalog izdejstvovao je da politička opština u Velikoj kikindi 1879. godine ustupi tri jutra zemlje za potrebe tada osnovanog Srpskog školskog vrta. Upravo na osnovu te odluke, Školski odbor je 24. oktobra 1879. godine za nadzornika vrta postavio Milana Petrovića, a za učitelja vrtlarstva Mihajla Kosića. Istoričar Vladislav Vujin u svom izdanju ,,Kaži prstom“ navodi da se Srpski školski vrt nalazio na mestu današnjeg atletskog stadiona i teneskih terena sportskog centra ,,Jezero“. Čak se i današnja Distrička ulica do 1919. godine zvala Šor školske bašte, ili Mokrinski šor gde su se učenici o povrtarstvu, voćarstvu, cvećarstvu i pčelarstvu učili 2 časa nedeljno. Učenici koji su radili u vrtu kući su počeli da donose semena, rasade, voćke i plodove. U oglasu koji je objavljen u Srpskom velikom kalendaru za 1896. godinu tadašnji učitelj Miloš Bandić je naveo i koje sadnice su mogle da se kupe u vrtu – ,,oblagorođene“ voće i ruže, a potom i iste sadnice koje su nabrojane u oglasu iz 1887. godine, kao i neke nove – kesten, brest, brezu, soforu /današnji japasni bagrem prim.aut.) i više vrsta četinara.

Da li ste znali da se pre pojave omnibusa 1896. godine u Kikindi prevoz putnika obavljao karucama, a vlasnici ovih zaprežnih kola su dobro poslovali i nakon rata, sve do tridesetih, kada su za prevoz sve više počela da se koriste motorna vozila. Vlasnici karuca su vozili uvek na istoj liniji, od centra Kikinde, do Železničke stanice i natrag. Prema ,,adresaru ugarskih obrtnika i trgovaca” iz 1892. godine u varoši je postojalo 27 kolara koji su uglavnom pravili tzv. paorska kola, ali bilo je i onih koji su proizvodili karuce. Najpoznatiji je svakako bio Živko Čokov, koji je karuce počeo da pravi krajem devetnaestog veka u svojoj kući u Ulici Varga (Opančarska, danas Nemanjina) broj 852, na mestu današnjeg parkinga, navodi se u spisima ,,Kaži – prstom” istoričara Vladislava Vujina. Čokov je posebno prodavao i delove za karuce i radio opravke kao što su ,,bojadisanje, lakiranje, kolarske i kovačke poslove”. Naročitu pažnju je posvetio izradi sedišta koja su bila ,,dugotrajna i izrađena od engleske žute svinjske kože”. Do kada je Čokov radio – nije poznato, a poslednji put se oglasio u Srpskom glasniku 1919. godine.  

U okviru druge evropske turneje, američki cirkus ,,Buffalo Bill’s Wild West“ legendardnog Bufalo Bila, posetio je 5. jula 1906. godine i Veliku Kikindu. Događaj su najavile sve tadašnje novine koje su izlazile u varoši i to uglavnom sa velikim reklamama u nekoliko brojeva pre samog događaja. Cirkus ,,Buffalo Bill’s Wild West“ je u jendom mestu obično gostovao jedan dan i davao dve predstave. Tako je bilo i u Velikoj Kikindi. Trupa od skoro 500 ljudi i 200 životinja, uglavnom konja putovala je vozom, noću. U Kikindu su stigli iz Segedina u pola četiri ujutru, a odmah su uz prisustvo znatiželjnih varošana, na Vašarištu brzo i vešto montirali ogromnu cirkusku šatru koja je primala čak 7.500 posetilaca. Tako je već u dva sata popodne mogla da počne prva predstava. Najjeftinija ulaznica koštala je 2 krune, a za 50 filera, ko je želeo, mogao je da prošeta kampom i vidi žonglere, klovnove, konje. Ipak, najviše pažnje privlačilo je ,,100 Indijanaca iz Severne Amerike“, navodi se u izdanju ,,Kaži prstom“ autora, istoričara Vladislava Vujina. Bili su tu i Meksikanci, američki kauboji ali i Arapi i Kozaci koji su se u veštinama jahanja konja takmičili sa ,,zapadnjacima“. Prema pisanju novina Nagy Kikinda ,,Wild West“ je više bio etnografska nego cirkuska predstava, ili kako je to pisalo u reklami u ,,Sadašnjosti”, bila je to ,,najveća poučna izložba na svetu“.

Ovaj veliki stojeći sat se do pre dve godine nalazio u jednoj od kancelarija u gradskoj kući. U Muzej je stigao zahvaljujući Marku Markovljevu, sadašnjem direktoru Kulturnog centra koji je pročitao natpis na pločici na drvenom kućištu ispod brojčanika sata ,,Anton Kosch Uhren , Gold – & Silbearwaren. Optik Vel. Kikinda“ (Anton Koh časovničar, trgovac zlatom, srebrom i optikom Velika Kikinda). I naravno, shvatio je da je pravo mesto za sat – Narodni muzej Kikinda.   Kako se saznaje, Anton Koh je časovničarsku radnju otvorio 1914. godine. Najpre se nalazila u tzv. Pačuovoj kući na trgu, a tokom devedesetih je preseljena preko puta u lokal koji je iznajmio od opštine. U lokalnoj štampi često se oglašavao kao ,,draguljar, časovničar i optičar“, a svoju radnju opisao je kao ,,jedinu radionicu za najfinije draguljarske i graverske poslove“ u Kikindi, navodi se u spisima istoričara Vladislava Vujina. Osim toga, Koh je vršio otkup zlata, srebra i dragog kamenja ,,po najvišim cenama“. Sat urara obično ima precizan mehanizam i prikazuje vreme na analognom brojčaniku. Urari koriste različite alate i tehnike za podešavanje i popravku satova, kao što su podešavanje vijaka, zamena baterija, zamena delova i restauracija mehanizma. Takođe vrše i održavanje i čišćenje satova kako bi se obezbedila njihova dugovečnost i tačnost. U to su se vreme urari prvenstveno bavili sastavljanjem i prodajom  satova, i imali prijavljeni urarski obrt. Često su uz prodaju satova trgovali zlatarskom i srebrnarskom robom, te  su imali draguljarnice. Među satovima koji su bili u ponudi u Jugoslavii ističu se kvalitetni  švajcarski satovi IWC Schaffhausen, Doxa, Omega, Longines, Cortebert i  Zenith. Ovi satovi su se kupovali i za potrebe pošte, železnice i  vojske.

Da li ste znali da je u dvorištu hotela ,,Nacional“, na mestu današnjeg Narodnog pozorišta 1931. godine u našem gradu bio postavljen šator u kojem je gostovala menažerija ,,Vivarium“ vlasnice Marije Griš iz Maribora? Sa plakata koji je tada bio postavljen doznalo se da su Marija i njena menažerija u gradu bile od 1. do 10. maja i da su životinje mogle da se razgledaju čitavog dana od 9 prepodne do 9 sati uveče uz ,,električno osvetljenje“. Publiku su zabavljala i ,,dva vesela druga“ (verovatno klovnovi), a posetioci su takođe mogli da se zabavljaju sa ,,mehaničkim gađanjem“ koje je slično gađanju u današnjim luna parkovima. Od živih životinja Kikinđani su mogli da vide ,,krokodila ili ljudoždera, leoparde, udav zmiju 3 metara dugu i 40 kilograma tešku kao i lavove,medvede, vukove, nekoliko vrsta majmuna kao i rajskih i grabljivih ptica“.  Ono što je takođe podjednako interesatno, kada je konkretno reč o ovoj temi jeste i podatak da se u novinama ,,Srpski glas“ 1907. godine reklamirao ,,posednik menažerije“ Atila Kočka Mlađi koji je predstave sa ,,12 vrsti različitih lavova i 80 komada različitih zverova“ priređivao na pijaci, koja se tada nalazila u centru varoši kod pravoslavne crkve. Svakako najpopularniji deo programa bilo je ,,kroćenje“ i hranjenje lavova. Glavna krotiteljka bila je, kako navodi istoričar Vladislav Vujin u svojim spisima jedna devojka sa umetničkim imenom Joža. Publika je takođe mogla da učestvuje u programu i uđe u kavez sa lavovima. Naravno, na sopstvenu odgovornost.  

Osim što su se bavili frizurama, berberi su, najviše tokom 19. veka imali veliku ulogu i u lečenju Kikinđana. Vadili su zube i „ puštali krv“ pomoću pijavica i malih sprava, takozvanih skarifikatora, odnosno hiruškog instrumenta za površinsko zasecanje kože. Puštanje krvi se koristilo u lečenju skoro svih poznatih bolesti, čak i anemije. Zbog toga kikndski berberi su vrlo često dolazili u sukobe sa ovlašćenim lekarima. Većina majstora u to vreme bili su muški berberi, a prva prava frizerka koja se oglasila u tadašnjoj loklanoj štampi bila je Natalija Stankov, navodi se u zapisima knjige Narodnog muzeja Kikinda „ Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame“ autora Vladislava Vujina. Gde se frizerski salon tačno nalazio nije poznato do današnjih dana, ali ono što jeste zapamćeno jeste to da je Natalija svojim mušterijama pravila tada najmodernije „ šinjon frizure“. Ovaj jednostavan stil, sa dugom kosom skupljenom i malo podignutom u zadnjem delu vrata moderan je i danas. Posle Velikog rata, trend frizura se promenio. Žene su počele da nose kratke, takozvane „ bob frizure“ zahvaljujući modi koja je stigla iz Amerike, a savremeni zahtevi i najmodernije inovacije značili su upotrebu popularne specijalne pegle za kovrdžanje kose i pravljenje moderne talasaste frizure. Muškarci su još uvek nosili brkove, ali često zajedno sa kratkom kosom. Od 1920. godine  u modi je bilo čisto obrijano lice i kratka kosa, ravno očešljana po uzoru na Rudolfa Valentina. Već tridesetih, kosa Kikinđanki je najčešća bila do ramena, zahvaljujuči novom izumu, odnosno mašini za ,,trajnu ondulaciju“, preteču minivala. Izumeo ju je Karl Nesler u Londonu 1905. godine, a svoj izum usavršio je na kosi svoje žene Katarine. Kosu je kvasio mešavinom kravljeg urina i vode, a potom pramenove uvijao u mesingane šipke sa električnim grejačima. Nažalost, ženi je uspeo da dva puta spali kosu do temena dok izum nije usavršio, navodi se u spisima istoričara. Posle toga ju je oženio.

Naime, dva stabla hrasta lužnjaka koja se nalaze u parku Železničke stanice u Kikindi, u postupku su valorizacije – odnosno zaštite od strane Zavoda za zaštitu prirode iz Novog Sada.  Kao i ljudi, i drveće može da se razboli od štetnih izduvnih gasova, kiselih kiša ili pod uticajem čoveka, no uz dobru negu može i da se izleči. Da bi se valorizacija obavila drvo treba da se pregleda kako bi se procenila i utvrdila ne samo starost, već i njegovo zdravstveno stanje. Pregled se obavlja rezistografom, elektronskim uređajem visoke rezolucije čije tanko svrdlo prodire u drvo i služi za ispitivanje živih stabala drveća i građe drveta. Uređaj je osmislio Frank Rin 1986. godine a pod međunarodnim zaštitnim znakom od 1993. godine. Takođe, i jedno stablo duda iz Bašaida je u istom postupku nakon čega bi trebalo da se ovo drveće nađe u programu Zaštite vrsta AP Vojvodine.  Naredno stablo hrasta lužnjaka koje će predložiti Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine, poljoprivredu i ruralni razvoj, kako saznajemo, je stablo u Gimnaziji. Ova stabla najinteresantnija su i najdugovečnija na potezu cele Vojvodine kao autohtona sadna vrsta koju mi imamo i radimo na tome da ih što više vratimo u našu sredinu, navodi Miroslava Narančić iz Sekretarijata. Hrast lužnjak može dostići visinu i do 50 m, sa stablom prečnika oko 2,5 m. To je dugovečno drvo koje može da dočeka starost i do 2.000 godina. Kora hrasta lužnjaka koristi se u medicini kao sredstvo za stezanje, ispiranje i zaustavljanje krvarenja. Po potrebi može se upotrebiti i kao antidot kod trovanja teškim metalima. Prikuplja se u rano proleće, pre olistavanja ili u jesen, po opadanju lišća.  Ne zaboravite, drveće proizvodi kiseonik bez koga na Zemlji ne bi bilo života i zato je važno da bude zdravo.

Omiljeni kolači Kikinđana pre Velikog rata bile su „žerbo“ ili  „ kugler“ kocke. Ove kolače sa pekmezom od kajsija, orasima i čokoladnom glazurom kreirali su Henrik Kugler (1830-1905) i Emil Žerbo (1854-1919), te zato isti kolač ima dva imena. Od 1884. godine bili su vlasnici i radili u jednoj od najpoznatijih i najboljih poslastičarnica u Evropi. Upravo po tim standardima, velikokikindski poslastičar Petar Seđakov je u Kikindi otvorio novu poslastičarnicu. Petar je u časopisu  „Gross Kikindaer Zeitung-u“ 1909. godine reklamirao da svakog ponedeljka ima svež milhbrot, odnosno nemački mlečni hleb, a Kugler i ostale kolače svakog dana. Njegova poslastičarnica nalazila se preko puta Katoličke crkve u „Kući Kadine udovice“. Nakon Prvog svetskog rata, početkom tridesetih, stara kuća je srušena i podignuta je nova, kako se tada govorilo  „velelepna palata“. U ovoj stambeno-poslovnoj zgradi koja se danas nalazi na Gradskom trgu, Seđakov je ponovo otvorio poslastičarnicu. Početkom februara 1935. godine, Seđakov je u Jugoslovenu objavio da je poslastičarnicu preuredio u  „ moderan dansing“ odnosno malu plesnu dvoranu u kojoj se svirala  „džes muzika“, ali i svojim mušterijama nudio da pored žerbo kocki probaju i istočnjačke poslastice poput ratluka, ćetenu i belu alvu, baklavu i bozu.

Postoje priče da je pre više od 150 godina, uz učešće husarske vojske, ispod Kikinde tajno iskopan višekilometarski sistem tunela. Jedan krak tunela počinje ispod zgrade Pošte, pruža se do Osnovne škole ,,Vuk Karadžić“, vodi pored ili ispod pravoslavne crkve, skreće ispod Kurije i završava se na placu preko puta ,,Gusala“ na mestu gde se danas nalazi dečije igralište. Prema čaršijskim pričama, u zla vremena u podzemnim tunelima su se od osvajača skrivali Kikinđani, a prema mišljenju drugih, nekadašnjim vlastodršcima služili su da munjevito uteknu iz grada od neprijatelja. Ove priče su na nivou urbanih legendi grada koje nikada nisu zvanično dokazane. Međutim, da ove priče ipak nisu bez osnova pokazuje podatak da su radnici preduzeća ,,Naš stan“ popravljajući mrežu u dvorištu Kurije 1974. godine nabasali na podzemne tunele. Prema njihovom svedočenju, nisu ni slutili da će kopajući naići na podzemnu prostoriju, dimenzija pet puta dva metra, iz koje vode dva manja hodnika, širine oko pola metra. Neimare je iznenadilo što su hodnici čvrsti, a zidovi tajnih hodnika suvi. Tezu o postojanju razgranate mreže podzemnih tunela potom je pomoću viska utvrdio Kikinđanin Milan Karadžin. Ipak, da li zbog manjka novca ili nedostatka želje arheologa, istraživanje podzemnih tunela i hodnika i  dalje je misterozno za javnost, jer su otkriveni tuneli zatrpani. Tako će verovatno i ostati dok se ne pojavi neko u stilu Indijana Džonsa da razreši ovu misteriju.

Narodni muzej Kikinda čuva polifon, jedan od najstarijih mehaničkih muzičkih instrumenata u gradu koji uprkos starosti od 100 godina i dalje budi znatiželju i radoznalost posetilaca zbog svoje misterioznosti. Mnogi ne znaju šta predstavlja taj eksponat i čemu zapravo služi a uglavnom misle da je reč o satu, budući da podseća na stare satove i sadrži nešto što podseća na kazaljku. Njegova tajna leži u činjenici da je zapravo reč o muzičkom instrumentu, odnosno muzičkoj kutiji, preteči današnjeg ,,džuboksa“. Nastao je u drugoj polovini 19. veka u Budimpešti u firmi ,,Armin i brat“. Jedinstveni muzički instrument napravljen je od metala i drveta u čijoj osnovi je mehanizam koji može da se pokrene navijanjem ručice, navodi Dragan Kiurski, kustos Narodnog Muzeja Kikinda. Bilo je potrebno da se u polifon ubaci novčić određene težine nakon čega bi mehanizm pokrenuo upadanje žrebova u rupice na podlozi koji bi proizvodio zvuk starih opera, opereta, menueta, valcera. Slušalac može i da promeni ploču, budući da se u donjem delu instrumenta nalazi preko 10 različitih ploča, dodao je Kiurski. Polifon je imao dva poznata vlasnika – jedan je bio Ištvan Štoher iz Nakova koji je imao svoju gostionicu u kojoj je ovaj muzički instrument služio kako bi se gosti zabavljali, da bi potom bio prodat Kikinđaninu Savi Ilka koji je Narodnom muzeju u Kikindi 1960. godine prodao polifon. Najstariji muzički instrument u gradu prošao je kroz proces konzervacije 2013. godine i tako približno doveden u svoje prvobitno stanje u smislu funkcionalnosti, jer muzejski posetioci osim toga što vole da nešto pogledaju i pročitaju, oni obožavaju i da čuju neku zanimljivost o eksponatima, posvedočio nam je Kiurski.    

Kikinda se može pohvaliti velikim brojem sunčanih sati u godini. Prema poslednjim dostupnim podacima za period od 2000. do 2020. godine Kikinda u proseku ima oko 2.193 sunčanih sati godišnje, odnosno šest časova dnevno što je svrstava na prvo mesto u Srbiji. (tabela 3 – izvor: Plan razvoja grada Kikinde). Ova činjenica ne samo da privlači turiste, već i ima pozitivan uticaj na poljoprivredu i proizvodnju hrane u regionu. Više sunčanih sati znači dužu vegetacionu sezonu i bolje uslove za uzgajanje voća, povrća i žitarica. Takođe, veliki broj sunčanih sati ima pozitivan uticaj i na ljudsko zdravlje, jer sunce pomaže u proizvodnji vitamina D u organizmu, ali i prilikom lučenja endorfina, hormona sreće. Foto: Andrea Tot Kada su u pitanju sunčani sati, Kikinda je najviše obasjana suncem u periodu od maja do avgusta, kada se registruje najveći broj sunčanih sati tokom godine. S druge strane, period od novembra do februara je najmanje sunčan u gradu. Međutim, iako Kikinda ima veliki broj sunčanih sati, važno je istaći da je sunce uvek najjače tokom letnjih meseci, stoga je važno da se ljudi zaštite od štetnih zraka sunca, posebno u periodu od 11 do 16 časova, a nekada i duže. Inače, za klimu ovog područja obično se kaže da je umereno-kontinentalna sa jasno izraženim godišnjim dobima, a karakteriše je nedovoljna količina padavina. Foto: Andrea Tot Ono što je svakako važno napomenuti jeste i to da je energetski potencijal Sunca nedovoljno eksploatisan u celoj Srbiji a veći je za 30 odsto u poređenju sa Centralnom Evropom. Foto: Andrea Tot

Brašno koje se mlelo u „Danfilu“ koristilo se i na bečkim dvorovima. Nije bilo teško, već naprotiv vrhunskog kvaliteta. Teški su bili, a i ostali, poneki Kikinđani. Izraz „Težak kao Danfil” u današnje vreme najčešće se koristi za opis osoba koje su naporne, vrlo zahtevne, emocionalno ili mentalno, ali poznajući nas Banaćane i fizički. Ipak, mnogi ne znaju da se pojam „Danfil” u ovom kontekstu spominje zbog gorostasne veličine i težine koju je imao vodenjak starog mlina u Kikindi u vlasništvu porodice Dunđerski. Smatrao se jednim od najtežih u ovom delu Vojvodine. Najveći akcionari akcionarskog društva za izgradnju parnog mlina 1869. godine u Velikoj Kikindi bili su baron Fedor Nikolić, Mihael Gartlgruber, Georg Rus, Isidor Volsinger, Georg Joanović, Bela Rus kao i bogati Temišvarci – Moric i Jakob Hajm i Jožef Blok.   Mlin je nekada zauzimao važnu poziciju jer se nalazio na samom ulazu u grad kada u nju dođete železnicom, mada se ovaj deo Kikinde danas smatra obodom grada. Zgrada mlinice građena je od opeke i imala je veliki drveni vodenjak koji je pokretao kamene mlince za mlevenje žita. Bio je izuzetno važan za stanovnike Kikinde i okoline jer je omogućavao brzo i efikasno mlevenje žita za proizvodnju brašna, navodi se u spisima izdanja Narodnog muzeja Kikinda „Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame” autora Vladislava Vujina, kustosa-istoričara Narodnog muzeja Kikinda. U vreme kada je mlin bio u punoj funkciji, od 1869. godine u njemu su se svakodnevno mlele velike količine žitarica, a brašno se distribuiralo na sve strane sveta. Bilo je tu čak osam vrsta brašna, griz, krmno brašno, mekinje, kukuruzno brašno i prekrupa. Veliki deo samlevene robe prodavao se u Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj. Sačuvan je podatak da je krajem 19. veka jedan pun brod kikindskog brašna stigao čak do Japana. U sklopu mlina nalazila se i prodavnica brašna, koja je bila popularna kod lokalnog stanovništva, navodi se u spisima istoričara. U vreme krize, do 1936. godine rasprodat je veći deo njegove imovine. Mlinski deo „Danfila“ kupio je predstavnik najjače mlinarske porodice Martin Lenhardt, a magacine i silose je za potrebe svog mlina kupila „Zemljoradnička oblasna žitarska zadruga”. Danas, iako stari mlin više nije u funkciji, zgrada je i dalje tu i predstavlja jedan od važnijih kulturno-istorijskih spomenika grada. „Težak k’o Danfil” – vremenom je u našem kraju postao sinonim za teško, pa u Kikindi već decenijama postoji uzrečica „ Težak je k’o Danfil” koja se uglavnom odnosi na naporne, komplikovane, teške karaktere. Verujemo da je sama fraza stara koliko i mlin. A iako vreme prolazi, već dugih 150 godina te reči se u Kikindi vrlo često izgovaraju.