Da li ste znali?

Narodni muzej Kikinda čuva polifon, jedan od najstarijih mehaničkih muzičkih instrumenata u gradu koji uprkos starosti od 100 godina i dalje budi znatiželju i radoznalost posetilaca zbog svoje misterioznosti. Mnogi ne znaju šta predstavlja taj eksponat i čemu zapravo služi a uglavnom misle da je reč o satu, budući da podseća na stare satove i sadrži nešto što podseća na kazaljku. Njegova tajna leži u činjenici da je zapravo reč o muzičkom instrumentu, odnosno muzičkoj kutiji, preteči današnjeg ,,džuboksa“. Nastao je u drugoj polovini 19. veka u Budimpešti u firmi ,,Armin i brat“. Jedinstveni muzički instrument napravljen je od metala i drveta u čijoj osnovi je mehanizam koji može da se pokrene navijanjem ručice, navodi Dragan Kiurski, kustos Narodnog Muzeja Kikinda. Bilo je potrebno da se u polifon ubaci novčić određene težine nakon čega bi mehanizm pokrenuo upadanje žrebova u rupice na podlozi koji bi proizvodio zvuk starih opera, opereta, menueta, valcera. Slušalac može i da promeni ploču, budući da se u donjem delu instrumenta nalazi preko 10 različitih ploča, dodao je Kiurski. Polifon je imao dva poznata vlasnika – jedan je bio Ištvan Štoher iz Nakova koji je imao svoju gostionicu u kojoj je ovaj muzički instrument služio kako bi se gosti zabavljali, da bi potom bio prodat Kikinđaninu Savi Ilka koji je Narodnom muzeju u Kikindi 1960. godine prodao polifon. Najstariji muzički instrument u gradu prošao je kroz proces konzervacije 2013. godine i tako približno doveden u svoje prvobitno stanje u smislu funkcionalnosti, jer muzejski posetioci osim toga što vole da nešto pogledaju i pročitaju, oni obožavaju i da čuju neku zanimljivost o eksponatima, posvedočio nam je Kiurski.    

Kikinda se može pohvaliti velikim brojem sunčanih sati u godini. Prema poslednjim dostupnim podacima za period od 2000. do 2020. godine Kikinda u proseku ima oko 2.193 sunčanih sati godišnje, odnosno šest časova dnevno što je svrstava na prvo mesto u Srbiji. (tabela 3 – izvor: Plan razvoja grada Kikinde). Ova činjenica ne samo da privlači turiste, već i ima pozitivan uticaj na poljoprivredu i proizvodnju hrane u regionu. Više sunčanih sati znači dužu vegetacionu sezonu i bolje uslove za uzgajanje voća, povrća i žitarica. Takođe, veliki broj sunčanih sati ima pozitivan uticaj i na ljudsko zdravlje, jer sunce pomaže u proizvodnji vitamina D u organizmu, ali i prilikom lučenja endorfina, hormona sreće. Foto: Andrea Tot Kada su u pitanju sunčani sati, Kikinda je najviše obasjana suncem u periodu od maja do avgusta, kada se registruje najveći broj sunčanih sati tokom godine. S druge strane, period od novembra do februara je najmanje sunčan u gradu. Međutim, iako Kikinda ima veliki broj sunčanih sati, važno je istaći da je sunce uvek najjače tokom letnjih meseci, stoga je važno da se ljudi zaštite od štetnih zraka sunca, posebno u periodu od 11 do 16 časova, a nekada i duže. Inače, za klimu ovog područja obično se kaže da je umereno-kontinentalna sa jasno izraženim godišnjim dobima, a karakteriše je nedovoljna količina padavina. Foto: Andrea Tot Ono što je svakako važno napomenuti jeste i to da je energetski potencijal Sunca nedovoljno eksploatisan u celoj Srbiji a veći je za 30 odsto u poređenju sa Centralnom Evropom. Foto: Andrea Tot

Brašno koje se mlelo u „Danfilu“ koristilo se i na bečkim dvorovima. Nije bilo teško, već naprotiv vrhunskog kvaliteta. Teški su bili, a i ostali, poneki Kikinđani. Izraz „Težak kao Danfil” u današnje vreme najčešće se koristi za opis osoba koje su naporne, vrlo zahtevne, emocionalno ili mentalno, ali poznajući nas Banaćane i fizički. Ipak, mnogi ne znaju da se pojam „Danfil” u ovom kontekstu spominje zbog gorostasne veličine i težine koju je imao vodenjak starog mlina u Kikindi u vlasništvu porodice Dunđerski. Smatrao se jednim od najtežih u ovom delu Vojvodine. Najveći akcionari akcionarskog društva za izgradnju parnog mlina 1869. godine u Velikoj Kikindi bili su baron Fedor Nikolić, Mihael Gartlgruber, Georg Rus, Isidor Volsinger, Georg Joanović, Bela Rus kao i bogati Temišvarci – Moric i Jakob Hajm i Jožef Blok.   Mlin je nekada zauzimao važnu poziciju jer se nalazio na samom ulazu u grad kada u nju dođete železnicom, mada se ovaj deo Kikinde danas smatra obodom grada. Zgrada mlinice građena je od opeke i imala je veliki drveni vodenjak koji je pokretao kamene mlince za mlevenje žita. Bio je izuzetno važan za stanovnike Kikinde i okoline jer je omogućavao brzo i efikasno mlevenje žita za proizvodnju brašna, navodi se u spisima izdanja Narodnog muzeja Kikinda „Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame” autora Vladislava Vujina, kustosa-istoričara Narodnog muzeja Kikinda. U vreme kada je mlin bio u punoj funkciji, od 1869. godine u njemu su se svakodnevno mlele velike količine žitarica, a brašno se distribuiralo na sve strane sveta. Bilo je tu čak osam vrsta brašna, griz, krmno brašno, mekinje, kukuruzno brašno i prekrupa. Veliki deo samlevene robe prodavao se u Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj. Sačuvan je podatak da je krajem 19. veka jedan pun brod kikindskog brašna stigao čak do Japana. U sklopu mlina nalazila se i prodavnica brašna, koja je bila popularna kod lokalnog stanovništva, navodi se u spisima istoričara. U vreme krize, do 1936. godine rasprodat je veći deo njegove imovine. Mlinski deo „Danfila“ kupio je predstavnik najjače mlinarske porodice Martin Lenhardt, a magacine i silose je za potrebe svog mlina kupila „Zemljoradnička oblasna žitarska zadruga”. Danas, iako stari mlin više nije u funkciji, zgrada je i dalje tu i predstavlja jedan od važnijih kulturno-istorijskih spomenika grada. „Težak k’o Danfil” – vremenom je u našem kraju postao sinonim za teško, pa u Kikindi već decenijama postoji uzrečica „ Težak je k’o Danfil” koja se uglavnom odnosi na naporne, komplikovane, teške karaktere. Verujemo da je sama fraza stara koliko i mlin. A iako vreme prolazi, već dugih 150 godina te reči se u Kikindi vrlo često izgovaraju.