Srbija je u Evropi u vrhu proizvodnje dunje. To ne čudi jer je primena dunje u ishrani zastupljena u Vojvodini i Mađarskoj. Nedovoljno, i neperspektivno, a takva je i cena. Nije se menjala deceniju unazad. Na kraju, uglavnom završi u rakiji, a za proizvođače to znači da prodaju dunju ispod svake cene.
Prema Nakovu, poljoprivredna delatnost se poprilično promenila u poslednjih nekoliko godina. Odustaje se od ratarenja i sve je više plantaža pod vinogradima i voćnjacima, baš kao nekada.
U poslednjoj deceniji podignuto više od 100 hektara pod jabukama, kajsijama, lešnicima, kruškama. Nema mnogo dunja, i retki su proizvođači koji su se okrenuli ovom voću. To su pre svega hedonisti koji su je zasnovali zbog sebe, za proizvodnju rakije. I plasman je težak, kao i rad u ovim voćnjacima. Cena niska, rodnost uvek upitna, i saveti struke diskutabilni. Ipak, nailazimo baš na potezu Nakova, na jednu ovakvu plantažu, u vlasništu Milana Jovanovića, kikindskog biznismena koji se pre 11 godina odlučio na potez da zasnuje plantažu pod dunjom. Tek nakon decenije, konačno je zadovoljan trenutnim izgledom roda, ali ujedno svestan težine dolaska do dobrog proizvoda. Zatičemo ga u poslu zaštite.
– Ja mislim da je ovo sedmi put kako prskamo ove godine. A maj je, još nije ni jun. Vidite dunje su male, nema ni mesec dana kako su oprašene, a stalno se zahteva prskanje. Imamo vrlo čudne kiše, vrlo čudne insekte. Prošle godine je dunja vrlo dobro ponela a onda je pala žuta kiša, kažu saharski pesak, stvarno ne znam kakav je to saharski pesak. Drugo, susrećemo se sa fenomenom i ne znam zašto niko o tome ne priča. Hemija koja nam je dostupna u poljoprivrednim apotekama je prevara nad prevarama. Pitao sam i kažu kod nas se vrši kontrola pri uvozu, ali ne vrši se. Po apotekama mogu da prodaju ofarbanu i malo zasrmđenu vodu. Zato sve tretmane ponavljamo uvoznim hemikalijama, potpuno ludilo za voćare. Sreća u Mađare koji su nam u Subotici i Horgošu pa se oslanjamo na njihovo iskustvo. Dručije ne znam šta bi radili, jasan je Milan Jovanović .
Na 3 hektara plantaže dunja sada se nalaze leksovačka i vranska sorta, ali je za svakog ko se odlučuje na ovu proizvodnju prvi savet da se detaljno raspita o sortimentu prisutnom na našem tržištu. U punom rodu, i u izuzetno dobrim godinama jedan hektar može da da 20 tona maksimalnog roda. Ako nećete uživati u svom proizvedenom plodu, onda ne razmišljajte o bavljenju dunjama jer jer cena koju proizvođači rakije plaćaju u proseku 50 din, odnosno zarada je mizerna, posebno kada se uzmu u obzir sve okolnosti, plaćanje manuelnog rada, ulaganje u zaštitu, vreme provedeno u voćnjaku.
– Slušam na televiziji da je voćarstvo 15 puta isplativije od ratarstva. Ja bih stvarno voleo da vidim tog nekog majstora da mi objasni kako je to tako. Pre 15 godina kad smo ulazili u ratarstvo zemlja je bila jeftinija, cene voća normalnije. Mi danas nemamo nikakvu preradu. Sa dunjom se kockamo. Nešto se proda na pijaci, jako malo, nešto malo se izvozi u Mađarsku i na kraju mi ostanemo na tržištu koje traži dunju za rakiju. A ja ću vam reći da je naš prvi rod 2013. imao istu cenu kao i prošle godine, objašnjava Jovanović.
Manuelni rad je najzastupljeniji u proizvodnji voća. podrazumeva rezidbu, sečenje izdanaka, održavanje trave u voćnjaku. Sve to znatno utiče na ukupna ulaganja. Sporan je i dug period čistog ulaganja pre nego što dunja postane rodna, a upitna je i upotreba dunje. Naime, nju u ishrani koristimo mi Vojvođani i Mađari, ali to je minorno. Uglavnom se koristi za rakiju, ali i to je pitanje kako se iznese na tržište. Za nju postoji izraz da je „srpsko žuto zlato“, i za one koji je umeju dobro naplatiti, ali i za one koji u njoj znaju uživati.
