TV Kikinda u poseti porodici Adžija na Prvoj upravi Banata

Na dvadesetom kilometru od Kikinde prema Banatskoj Topoli, ekipa TV Kikinde se zaustavila kako bi posetila petočlanu porodicu Adžija i prenela Vam kako danas izgleda život na Prvoj upravi Banata. Brojne kikindske porodice u grad su se preselile upravo sa ovog mesta gde je nekada vrveo život. Ostale su porodice koje nemaju kuda. Ipak, i danas tamo zatičemo vrline kojih je sve manje u gradu, dobre komšijske odnose, slobodu dečije igre i zdraviji život.

Smrzlo je blato na putu pa je lako bilo stići do prve uprave na Banatu gde danas živi još 13 porodica. Stare kuće, zapuštene, većina napuštena, razrušene zgrade. To je prvi utisak kada se stigne na ovo mesto. Ipak, dočekuje nas nasmejana i ljubazna porodica u kojoj je troje mališana. Monika i Fatmir Adžija rođeni su na Banatu gde i danas žive a tu su zasnovali i svoju porodicu. Mnogo se izmenilo u prethodne skoro 4 decenije koliko su tu, ali na ovaj život su se navikli i vole.

– Ja sam ovde navikla, zaista ne znam kako bih se snašla da sam negde drugde. Ja volim Banat i to je to, iskrena je Monika Nemet.

Više od 100 porodica živelo je nekada na banatskim upravama. Pored „Galad-a“ i „29.Novembra“ gde su stariji radili, za decu je tu funkcionisalo zabavište, pa čak neko vreme i škola u delu koji se zvao „Valov“. Život je vrveo, a onda je s nekim drugim vremenom počeo da propada. Danas je ovde samo ko mora i nema gde.

– Bilo je mnogo dece, bila je i prodavnica, lekar, prevoz, bilo je svega. Sad nema više ničega. Ništa nije ostalo. Ako nemaš auto jako je teško. Evo, šta god da zafali moraš da kupiš a prva prodavnica nam je u Banatskoj Topoli, priča Monika.

Porodica Adžija ima sve, ne oskudevaju, snalaze se. Žive skromno i s puno ljubavi. Ipak, u modernom dobu izdvojen život donosi probleme posebno kako deca rastu.

– Najveći problem je prevoz do vrtića, kako će ići, videćemo. Sin treba da krene u predškolsku grupu. Ćerku Ki-taxi vozi svakog dana do škole, s tim nemamo problema, dođu po nju, vrate je. Drugi je problem što su izolovani od svojih vršnjaka. U školi na ćerku gledaju drugačije. Ne znaju šta je Banat. Oni misle da ona dete nema televizor. Da ne zna šta je telefon. Ona je jednog dana došla iz škole i kaže „Mama, mene je drugarica pitala da li ja imam prozore i televizor u kući“. Ja kažem: „Kako nemaš, živiš isto kao oni, imaš sve što i oni, samo što si ti na Banatu“.

Najstarija Anastasija je šesti razred. Drugari iz škole nikada nisu bili na Banatu pa ne znaju kako njen život tu izgleda.

– Ja njima kažem „Imam sve“, oni mi ne veruju. Volela bih da dođu da vide da imam sve kao i oni i da ovde imam puno ljubavi, skromna je Anastasija.

Anastasija nema na Banatu vršnjaka pa najviše vremena provodi sa šestogodišnjim bratom Andrejem koji ne voli da se snima i četvorogodišnjom sestrom Mašom.

Uglavnom mi je dosadno, kad je lepo vreme idem napolje a kad je hladno, unutra sam s bratom i setrom, odem do babe i dede, priča Anastasija.

Na Prvoj upravi, u 13 porodica, najmlađi stanovnik ima svega nekoliko meseci a najstarija je žena preko 80 godina. Od pre nekoliko godina, u komšiluk, odnosno zgradu nekadašnjeg „29.Novembra“ koja je na 200 m, useljeni su i migranti.

– Dobra sam sa svim komšijama, pomažem koliko mogu, uglavnom su ovde stariji i bolesni i onda sam ja tu koja priđem i pomognem, dobri su nam odnosi. Leti sednemo zajedno napolje, zimi se slabo viđamo. Na Banatu je devetoro dece, svi se druže, leti pogotovo, zimi „Ćao za ćao“ i to je to. E sad, drugačije je od kad su došli migranti. Nekada dođe grupa od njih 15 do 20, stanu i gledaju kako se deca igraju. Nismo imali do sad probleme ali je neprijatan osećaj jer se ne razumemo i ne znam iz kog razloga prilaze deci, kaže Monika.

Porodica Adžija za sada ostaje ovde. Novac za kupovinu kuće u gradu nemaju, a opet je na Banatu koliko teško, toliko njihovo, tu je dom.

– Ne mogu ništa da planiram. Nismo zaposleni, nemamo mogućnost da podignemo kredit. A da odemo u kiriju, da li ćemo moći da isplatimo dadžbine, a usput da školujemo decu, za to nemamo hrabrosti da se usudimo. Oni ovde imaju sve, iskrena je Monika.

Sećaju se brojne kikindske porodice kako se ovde nekada živelo. Pored rečenog, Banat je imao kuglanu, prodavnicu, imao je bioskop. Sada je sve to samo deo nečijih sećanja koja smo, verujemo, probudili.