Jul je mesec gline, zemlje, vajanja, umetnosti u Kikindi. Iako u našem idiličnom gradu sve izgleda uobičajeno, na samoj periferiji, nekadašnjem pogonu fabrike „Toza Marković“ iza zatvrorenih vrata nastaju svetska čuda. Već dobijaju svoj konačni izgled skulpure velikog formata koje i ove godine, na četrdesetom jubilarnom Simpozijumu „Terra“ vaja šest umetnika iz celog sveta.
Među njima je Ana Korver sa Novog Zelanda. Glinu voli ali u dosadašnjem radu nije primaran materijal. Upravo to je za nju još jači izazov.
– Stvarno uživam ovde, ljudi su druželjubivi i bliski, sve je blizu. Simpozijum mi je uneo veliku radost, ovde mi je jako prijatno i potpuno je drugačije od onog što radim. Studio je divan, ljudi su tu da pomognu i dobri su i upravo oni su izvor inspiracije. Radila sam u Sloveniji pre dve godine, tada sam čula za Simpozijum i ostvarila sam kontakt i trebalo je da dođem prošle godine ali usled Covida nisam i evo me sada ovde. Koristim glinu i kod kuće ali ne u ovoj meri. Radim dosta sa figurativnim i apstraktnim komadima ali sam ovog puta na tangenti sa arhitekturama. Vajam brodove jer prošle godine nisam mogla da putujem što je dosta uticalo na mene. Inače se dosta bavim rezbarenjem što je deklarisano kao muško zanimanje. Baš zato mi je rezbarenje izazov jer smatram da je potrebno prisustvo jakog ženskog narativa. Počela sam da se bavim tim kao jako mala, sa svega 4 godine jer je to bio hobi mog ova. U početku mi je bilo jako teško, puno toga sam žrtvovala ali u tome vidim snagu žene, njeno osnaživanje a ne slabost. Odavde, iz Kikinde, putujem dalje za Zapadnu Afriku ali ću ovo pamtiti kao zaista divno iskustvo, govori o Ana Korver sa Novog Zelanda.
Među umetnicima je i Petar Sibinović, rodom iz Uba, koji danas živi i radi u Beogradu. U Šabcu je završio srednju umetničku školu, da bi naknadno u Beogradu upisao Akademiju tako da ga je upravo umetnost odvela u glavni grad.
– Teško žive umetnici u Srbiji, iako stvaraju ozbiljne radove, ali nisu dovoljno eksponirani da bi i mogli zarađivati od svog rada. Bio sam puno puta ovde na Terri, na „Teratoriji“ kada studenti dolaze, uče, gledaju. Nakon završenih studija bio sam ispomoć mladim studentima, celu ekipu dobro poznajem, a evo došao je trenutak da i sam učestvujem po preporuci, prepoznali su moj rad. Inicijalno najmanje stvaram sa glinom poslednjih godina, i to me je najviše i inspirisalo da dođem. Obično radim sa polimernim masama, poliacetatima, polietilenima i slično. Kombinujem materijale. Ali poziv da budem učesnik „Terre“ nikako ne bih odbio. Zanimaju me novi materijali, novi kompoziti, u skladu sa mojim nestalnim temperamentom. Ovaj simpozijum je svetskog karaktera i na svetu ne postoji ništa slično. Mislim da ni u Beogradu, pa čak ni ovde u Kikindi ovo nije dovoljno ispopularizovano, nemaju jasnu percepciju šta se u njihovom gradu dešava. Mislim da imaju jedan dragulj kojim se treba bolje pozabaviti, je ovo je internacionalni simpozijum i dolaze ljudi sa svih strana sveta.
Sada vajam vrh jedne igle za šivenje, kao kad bi je gledali pod mikroskopom, a gore će biti jedno krvno zrnce. Nema to veze sa mojim emocijama, ne mešam emocije sa skulpuralnim formama, nego se bavim istraživanjem mikrostrukture, kaže Petar Sibinović, koga će beogradska publika sredinom septembra moći da vidi, u galeriji Beograd, nov izlagački prostor u „Beogradu na vodi“ gde će predstaviti svoj rad.
Pored naših sagovornika na ovogodišnjem Simpozijumu koji je napunio četiri decenije nastupaju još Linus Ripler iz Austrije, tačnije iz Beča, Ranko Dragić iz Srbije, Vladimir Novak iz Zagreba, Sanja Radusin, naša sugrađanka i Tamami Ičumura iz Japana koja je danas otputovala nazad za Japan ali je gradu Kikinda ostavila impozantnu skulpuru koju imate priliku da vidite na fotografiji.
