„Frajla“ iz kikindskog Zelenjaka

Nekadašnja studentkinja srpskog jezika i književnosti Danijela Jerinkić od malena je volela šivenje, heklanje i tkanje, zanate i veštine koji su poslednjih godina pali u zaborav. Ipak, sama je dokazala da vredne ruke uvek imaju posla i tako je pre sedam godina osnovala tkačku radionicu „Frajla“. Svoja znanja unapredila je u udruženju „Unikat“:

-To je bio pravi korak, jer evo nas danas, sedam godina kasnije, gde „Frajla“ od osnovnih tkanih proizvoda za enterijer došla do unikatne gardarobe, uglavnom ženske. Sem klasičnih modela, u smislu mantila i pončoa, imam i suknje, tunike, haljine. Svaki komad ženske gardarobe proizvodi se u mojoj radionici.

Proizvodi „Frajle“ su unikatni i nijedan se ne ponavlja.

-Karakteristično je i to što koristim kombinaciju industrijskih materijala. Uglavnom trikotažne materijale spajam sa heklanjem ili nekim drugačijim vezenim bodovima. Dodajem i čipku, tkanu ili heklanu. Time dobijamo jedan konačan unikatan i jedinstven proizvod, koji se na tržištu za sada lepo prodaje.

A do tržišta i razvijenog preduzetništva došla je kvalitetnim radom, ali i uz pomoć ljudi iz bliskog okruženja.

-Ja sam imala tu vreću da krećem iz „Unikata“, gde smo imali odličnu saradnju sa Etnomrežom, koja je strukovno udruženje na teritoriji cele Srbije i okuplja sve one koji se bave ručnim radom. Na taj način smo počeli promovisanje odevnih predmeta i predmeta za enterijer. Tu sam negde i naučila kako i gde ponuditi svoj proizvod i na koji način ga plasirati. Nije dovoljno imati samo dobar proizvod. Tako je i krenulo: od jednog do drugih butika, malo sajmova, prodaja po celoj Srbiji i malo van i eto nas danas ovde.

Njene mušterije su uglavnom zaposlene žene, koje se ne boje da probaju nešto drugačije. Posebne zahteve nemaju, jer im Danijela već nudi nešto unikatno.

–Tu su samo u pitanju veličine gde izlazim u susret. Uglavnom sve ostaje kao moja ideja. Veći izazov predstavlja stoprocentni ručni rad. Npr. tehnika necana čipka, donekle zaboravljena i spora, ali prilično cenjena. Učestvovala sam na nekoliko takmičenja minijatura i to je pravi izazov: da napravite nešto tako malo, sa puno detalja, 10×10 cm, od tankog konca. Nedavno sam sa Etnomrežom, koja ima saradnju sa Vladom Srbije, bila deo tima koji je opramio Srpski salon. Ja sam radila čipke, gde sam skinula motive sa pirotskog i staparskog ćilima i to prenela u drugu tehniku.

Posao, koji je otpočela i razvila u Ulici Braće Subotički u Zelenjaku, autentičnom kraju Kikinde odakle i potiče, trenutno je toliko razvijen da će uskoro angažovati i dodatnu pomoć.

-Sad sam došla do tačke gde treba da odlučim da li se proširiti, jer tržište to traži od mene, ili ostati tu gde jesam. Uz pomoć raznih projekata, a poslednji je bio „Pokreni se za posao“ u saradnji sa kompanijom „Filip Moris“, gde sam unapredila mašine, imam trenutno mogućnost da zaposlim nekog. To će najverovatnije biti moja sestra, jer je uz mene sve vreme i naravno cela porodica, jer sve ovo ne bi bilo moguće ako ne uključite još nekoga. Mislim da će ova godina biti prelomna, da ćemo povećati broj proizvoda i možda krenuti da se širimo i van granica Srbije, zaključuje naša sagovornica.

Marku Tvenu se pripisuje izreka „Pronađi posao koji voliš i do kraja života nećeš morati da radiš“. Čini se da naša sugrađanka upravo živi ovu poslovicu. U isto vreme dokazuje i da su veštine naših baka itekako korisne i vredne divljenja i u 21. veku.