„Najpoznatiji kum Kikinde“ Damir Komlenić za TV Rubin: Ne osećam se kao heroj, samo sam pomogao čoveku

Damir Komlenić danas je najpoznatiji kum u Kikindi i šire. Priča o njegovom herojskom činu počinje 20. septembra, kada je čitavu potresla je vest o požaru Naftagasa na bušotini „Bramalj 3“ u Bradarcu kraj Požarevca, kada su teške povrede i opekotine zadobili radnici Dejan Jerinkić i Goran Belančić. Njihove kolege i prijatelji na društvenim mrežama odmah su se aktivirali i prva faza pomoći protekla je besprekorno.

Davaoca krvi bilo je i više nego dovoljno, a četiri donora kože bila su garant da će prva operacija proći bez velikih problema. Ipak, pripreme za drugu operaciju usledile su veoma brzo, a potencijalni donori kože, izuzev jednog momka, nisu uspeli da prođu rigorozne preglede načelnice Klinike za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju:

-Ona mi je rekla da imamo problem, jer je donor malo mršaviji i pitanje je da li će biti dovoljno kože, a Dejanova operacija ne može biti izvedena bez „zlatne rezerve“. Ne mogu vam opisati kako sam se u tom momentu osećao. Onda mi je samo kliknulo i rekao sam „Doktorice, niste mene pregledali“. Kada me je pregledala, rekla je da odmah krenemo sa pripremom.

Pregledi su bili veoma kompleksni, jer su i same operacije takve:

-Prvo kreću vizuelni pregledi, jer svaka promena na koži isključuje mogućnost doniranja. Zatim smo na jednoj privatnoj klinici dali krv na analizu, urađen nam je EKG pregled, pregled pluća i svega ostalog, jer se ide u totalnu anesteziju. Sam razgovor sa anesteziologom trajao je oko pola sata. Oni su morali sve to da urade kako bi zaštitili i nas kao donore i samog Dejana.

Operacija je trajala oko dva i po sata i završena je uspešno. Kumovi su uspeli da se vide tek nakon šest dana, a evo kako je izgledao njihov susret:

-Kada sam ga videli, obojica smo se nasmejali. Rekao sam mu „Gde si, macane? Kakav si mi?“. Najdraže mi je što je izuzetno pozitivan i što razmišlja o budučnosti i pravi planove. Pošto nisam mogao dugo da stojim, portir mi je doneo stolicu i rekao „Izvoli, sedi i pričaj sa kumom“. Svi u bolnici su me zvali „Kume“. Pričali smo dobrih 15, 20 minuta, iskreno se ne sećam o čemu. Nisam dozvolio ni u jednom momentu da se vraća na staro. Non-stop smo gledali ka boljem pravcu. Osećaj je predivan.

Damira, kao i druge donore, ljudi s pravom nazivaju herojima. Ipak, on sebe tako ne doživljava:

-Mene su mnogi tako nazivali, ali ja sebe ne vidim u tom svetlu ni najmanje. Znao sam da moram da pomognem svom kumu i kolegi. Roditelji mi kažu „Sine, nisi ti svestan šta si uradio“. I nisam. Znam samo da sam pomogao.

Damir se trenutno oporavlja kod kuće. Jerinkić i Belančić i dalje su životno ugroženi i čekaju ih još brojne operacije. Ipak, dobro je znati da i u ovom vremenu, pomalo sebičnom, postoje ljudi poput Damira i ostalih donora. Širu priču o njegovom, pre svega ljudskom činu, moći ćete da pogledate narednih dana na Televiziji Rubin.