Motel ,,Šumica”, nekada poznat kao epicentar društvenog života, danas stoji kao tihi svedok prošlih vremena, podsećajući nas na dane kada je pulsirao od smeha, muzike i radosti. Osnovan šezdesetih godina kao vojni objekat za obuku đaka za predvojničku obuku koja je trajala po mesec dana, ,,Šumica” je doživela procvat tek 1971. godine, kada je postao popularan motel zahvaljujući inicijativi Dragana Strajnića koji je transformisao vojni objekat u motel i tako je sa velikom salom za 150 ljudi i manjom, ekskluzivnom salom za elitne goste, Motel ,,Šumica” postao stecište društvenog života za veliki broj sugrađana. Njime su upravljali Ismet Rukeci i bokser Dragan Ilić poznatiji kao Roki.
Sedamdesete godine prošlog veka bile su ,,zlatne godine” Motela Šumica, sa vikendima punim muzike, plesa i radosti.
-„ Dolazio sam u Šumicu vrlo često. Tu je bilo neko krajnje odredište nas koji smo prvo izlazili u disko ,,Delfin”, Hotel ,,Avalu” ili kada smo se vraćali iz ,,Bara”…tu smo na kraju uvek završavali. Po povratku iz Hrvatske, na tom mestu često je nastupala i poznata pevačica narodne muzike Lepa Lana, služili su se najbolji ćevapi i mesa sa roštilja, karađorđeva šnicla i bilo je nekako uvek ,,in” da te ljudi vide da ručaš baš na tom mestu. Tu nisu bile nikada tuče, niti bilo kakvi incidenti, živelo se lepo i pošteno i mnogo lepše nego danas” sećanja su sugrađanina Bogdana Mandića.
Uz viđeniju klijentelu koju su činili mahom ugledni lekari, radnici u zdravstvu, kulturi, šmekeri koji su često dane dokolice provodili na ovoj lokaciji bili su Jova Džompej, Gari i naravno – Duma. Legendarni kikindski muzičar Vlada Grahovac često je svirao na ovom mestu.
-,, To je bilo mesto sa dušom i u to vreme ekskluzivno mesto. Muzika je uvek bila dobra i tada moram da kažem birana. Dakle, kada hoćeš da angažuješ nekog za restoran koji vodiš, onda šef sale, direktor i šef kuhinje, sednu u auto i jedno celo veče slušaju muziku koju hoće to veče da dovedu. Ja sam jedne godine tamo svirao devet meseci i to je bilo mesto gde je čovek mogao da dođe opušteno i obučen kako god je želeo – da li u farmerkama ili u onom odelu sa “palačinkom”. Svirke su počinjale u 8 uveče i završavale se najkasnije do 1 sat iza ponoći, svake večeri osim srede kada je bio slobodan dan, restoran je radio, ali nije bilo muzike. Počinjalo se sa nekim delom koji se zvao ,,program” – sa našom domaćom muzikom, nekom vrstom džeza, odmah se radilo za bakšiš, iako nije poenta bila u lovi – svaka pesma se plaćala i po 10.000, a nakon toga naravno – narodnjaci. Bilo je i udvaranja i to vrlo specifičnog – gledaš devojku pravo u oči, namigneš joj nekim polunamigom da niko ne vidi, naročito ako ima momka, i očima joj daš do znanja da je čekaš ispred. Uglavnom su izlazile. Nije tajna da su dolazili i švaleri, s obzirom na to da su se u samom objektu nalazile i sobe za izdavanje, ali su bile prazne (smeh). To mesto nam je bilo sve, a kada dođe neradan dan, ja ne znam šta ću sa sobom a tamo sam imao bukvalno sve – devojke, pare, piće, dobru zabavu i društvo. Dok je bilo društveno, sve je imalo smisla” iskren je Grahovac.
Na mesto se nekada čekalo tek kada neko ustane, a neretko i po dvoje je sedelo na jednoj stolici. Ovaj objekat nije samo služio za odmor i zabavu, već i kao mesto gde su se održavale maturske proslave, proslave venčanja, porodični ručkovi i sklapala prijateljstva za ceo život.
Pored glavne zgrade, izgrađeno je dodatnih sedam soba za slobodnu namenu, a ispred Motela nalazilo se dečje igralište okruženo šumicom hrastova. Motel ,,Šumica” bio je poznat i po jednom izuzetno neobičnom detalju. Naime, među mnogobrojnim atrakcijama koje je nudila ova oaza mira i razonode, posebno mesto zauzimao je ograđeni korlac sa bambijem, mladunčetom srne koja je nekuda nestala bez traga. On je bio omiljena atrakcija među posetiocima zbog njegove pitomosti, a njegova prisutnost često je izazivala divljenje i oduševljenje kako kod dece tako i kod odraslih koji su na taj način bili u prilici da se na trenutak približe divljini i osete mir i uživaju u lepoti prirode, čime je ovo mesto dobilo dodatnu čar.
A onda je došao ratni vihor devedesetih koji je razvejao sve. Utihnula je muzika. Motel ,,Šumica” ubrzo je vraćen u svoju prvobitnu namenu, samo što su ovoga puta u njemu utočište pronašle izbeglice sa svih strana. Sudbina malog bambija ostala je nepoznata, ali i danas posle toliko vremena, mnogima zatreperi srce kada baš ovim putem protrči još po neka izgubljena srna.
