Osim što su se bavili frizurama, berberi su, najviše tokom 19. veka imali veliku ulogu i u lečenju Kikinđana. Vadili su zube i „ puštali krv“ pomoću pijavica i malih sprava, takozvanih skarifikatora, odnosno hiruškog instrumenta za površinsko zasecanje kože. Puštanje krvi se koristilo u lečenju skoro svih poznatih bolesti, čak i anemije. Zbog toga kikndski berberi su vrlo često dolazili u sukobe sa ovlašćenim lekarima.
Većina majstora u to vreme bili su muški berberi, a prva prava frizerka koja se oglasila u tadašnjoj loklanoj štampi bila je Natalija Stankov, navodi se u zapisima knjige Narodnog muzeja Kikinda „ Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame“ autora Vladislava Vujina. Gde se frizerski salon tačno nalazio nije poznato do današnjih dana, ali ono što jeste zapamćeno jeste to da je Natalija svojim mušterijama pravila tada najmodernije „ šinjon frizure“. Ovaj jednostavan stil, sa dugom kosom skupljenom i malo podignutom u zadnjem delu vrata moderan je i danas.
Posle Velikog rata, trend frizura se promenio. Žene su počele da nose kratke, takozvane „ bob frizure“ zahvaljujući modi koja je stigla iz Amerike, a savremeni zahtevi i najmodernije inovacije značili su upotrebu popularne specijalne pegle za kovrdžanje kose i pravljenje moderne talasaste frizure. Muškarci su još uvek nosili brkove, ali često zajedno sa kratkom kosom. Od 1920. godine u modi je bilo čisto obrijano lice i kratka kosa, ravno očešljana po uzoru na Rudolfa Valentina.
Već tridesetih, kosa Kikinđanki je najčešća bila do ramena, zahvaljujuči novom izumu, odnosno mašini za ,,trajnu ondulaciju“, preteču minivala. Izumeo ju je Karl Nesler u Londonu 1905. godine, a svoj izum usavršio je na kosi svoje žene Katarine. Kosu je kvasio mešavinom kravljeg urina i vode, a potom pramenove uvijao u mesingane šipke sa električnim grejačima. Nažalost, ženi je uspeo da dva puta spali kosu do temena dok izum nije usavršio, navodi se u spisima istoričara. Posle toga ju je oženio.
