Nakon požara, koji je prošle nedelje zahvatio krovnu konstrukciju i pomoćne objekte kuće porodice Tunić, ostalo je zgarište. Vlasnica kuće, koja podiže dvoje maloletnih unučadi Vera Tunić bila je nemoćna I bez nade da bi svojim skromnim ulaganjima mogla da situaciju bar delimično poboljša. Ipak, bilo je onih koji nisu samo čuli za nemio događaj, nego su u najbržem roku odreagovali na pravi način. iz fabrike “Toza Marković” stigla je pomoć. Kako je naveo komercijalni direktor ove kompanije, Miodrag Krstin, pomoć je organizovana čim su čuli za požar:
-Kada smo videli slučaj, koji je objavljen u medijima za sugrađane, sa ovako nemilim događajem organizovali smo se u našoj maloj fabrici i u vrlo kratkom roku, od par dana smo uspeli da skupimo sve. Nešto od naših proizvoda, nešto od proizvoda koje smo nabavili preko naših kupaca i uspeli smo da pomognemo kompletnim materijalom za renoviranje ove kuće koja je izgorela. Ovo je zahvalnost svih zaposlenih i mi se kao menadžment zahvaljujemo celom kolektivu koji je imao smisla za ovakvu aktivnost. Drago nam je što možemo i u ovim, za nas teškim trenucima da pomognemo. Tu bih naglasio i još jednu bitnu stvar. Mi svi kao građani treba da imamo jednu određenu dozu svesti, da kada kupujemo uvozne crepove, uvozne pločice ko zna po kojim cenama i po ko zna kojim klasama, treba da znamo da svi ti strani proizvođači ne znaju gde je ova ulica.
A radi se o ulici Braće lakovića, u kojoj 57 godina živi, nezaposlena Vera Tunić i sama podiže dvoje maloletne unučadi, čiji su roditelji poginuli u saobraćajnom udesu. Kako kaže, gotovo cela porodica, počevši od roditelja, preko sestre, tetki i dalje rodbine radila je ili još uvek radi u fabrici cigle i crepa. Baš to, da su se iz ove fabrike prvi setili da joj pomognu, namaklo je bar mali trag osmeha na izmučeno lice sredovečne žene:
-Stvarno sam iznenađena, oduševljena sam. Ipak Kikinđani pogotovo gospodin Vlada. Ima puno dobrih ljudi. Nisam ovo očekivala, nisam ni navikla na ovako nešto. Uvek sam pomagala, davala. Nisam ni pomislila da ću ovo da dočekam. Vratila mi se vera. Ja ne radim, deca su na državnom budžetu. To je jedna prosečna plata, ali ja to sve ulažem u njih. Htela bih da postanu dobri ljudi.
Radovi bi, nakon što je materijal stigao u dvorište mogli već da počnu, mišljenja je Isa Kecić, jedan od prijatelja ove porodice koji je prvi pritekao u pomoć. Oko 3000 komada crepova, blizu 200 žljebnjaka, 50 komada specijalnih elemenata, nekoliko kubika građe, ekseri sve u iznosu od 300 hiljada dinara predstavlja donaciju zaposlenih u Tozi Marković. Kako bi radovi bili dovedeni do samog kraja, potrebno je obezbediti i kreč, jupol i glet masu. Ovde stupa na delo humanost sugrađana, koji će se, nadamo se odazvati i pomoći da se život porodice Tunić normalizuje.
