“Oluja” budi tugu u srcu

Među velikim brojem onih koji su napustili svoje domove u vojno policijskoj akciji “Oluja” je i sada Kikinđanka Željka Popović Balać kojoj je i posle 22 godine teško da priča o događajima koji su dogodili 4. i 5. avgusta 1995. godine. Rodom iz sela Nebljusi u opštini Donji Lapac imala je nepunih 25 godina kada je izbegla u “Oluji”.

-Rat je počeo 1991. godine i do 1995. godine mi smo uvek negde polazili, ali smo se uvek i vraćali kući. Imali smo spakovane torbe sa najnužnijim stvarima, ali nikada nismo verovali da ćemo napustiti svoje ognjište i da se nikada nećemo vratiti – istakla je Željka Popović Balać.

I taj 5. avgust pre 22 godine nije nagoveštavao da će se bilo šta strašno dešavati. Kao i svakog jutra Željka je sa porodicom popila kafu i završavala poslove po kući kada im je komšija rekao da krenu gde god znaju jer je pao Knin.

-U selu nije bilo muškaraca, ostale su žene sa decom i stariji. Moja ćerka tada je imala 3,5 godine. U tom strahu niste svesni onoga šta radite. Uzela sam moju Nikolinu i krenula da bežim. U centru sela seli smo u traktor, ali tog momenta niko nije znao kuda da krenemo. Tada je neko rekao da pustimo stoku, što je bio jedan od najtežih trenutaka. Iako smo zaključali kuće shvatili smo da nam ključevi više neće trebati – priča Željka.

Uz put su se, kaže naša sagovornica, formirale kolone. Prolazak kroz muslimanska sela prošao je bez incidenata da bi stigli do Bosanskog Petrovca gde je već bilo jako puno ljudi.

-Tu su nas bombardovali hrvatski avioni. Poginulo je dvoje dece i sedmoro starijih. Tu je došlo do potpunog meteža i haosa. I moj deda je preminuo u koloni,a uspeli smo da ga sahranimo pored puta na Medenom polju – seća se naša sagovornica.

Posle dugog i neizvesnog putovanja Željka je sa ćerkom Nikolinom stigla u Beograd. To joj je bio drugi dolazak u glavni grad, jer ga je prvi put posetila 1981. godine kada je bila u Kući cveća. Odatle je došla u Kikindu gde je jedno vreme boravila u kolektivnom smeštaju “Šumica”.

-Posle više dana boravka u kolektivnom centru polako sam počela da shvatam da se više neću vratiti. Svi su nas dobro prihvtili i hvala im. Ipak, ostaje žal za mladošću, detinjstvom, prijateljima, rodbinom. Ako sam išta trebala da ponesem u tom ludilu, to su fotografije. Od svega najteže mi je što nemam nijednu uspomenu na moju majku, detinjstvo, mladost – zaključuje Željka Popović Balać.

Osim tužnih uspomena koje se bude svakog avgusta Željka ima razloga i da bude srećna jer joj se mlađa ćerka, 19. godišnja Neda rodila 1. avgusta.

Naša sagovornica zahvalila se svim Kikinđanima koji su joj pomogli i pomažu joj i danas.