Sugrađanin Radovan Vukov svoje penzionerske dane ispunjava prikupljanjem starih predmeta, koje sa posebnom pažnjom odlaže u lični muzej.
Kako kaže, svaki od predmeta u sebi ima ispisanu životnu priču. Prijatelji, koji često navrate kod Vukovih osim što uživaju u posebnoj atmosferi neretko donose stare predmete:
-Dolaze često kod nas i najviše vole da se odmaraju ispod krova od trske. Kažu, tu se baš oseti neka lepa atmosfera, a meni drago zbog tog. Volimo, moja Mrvica i ja, baš tu da popijemo kaficu, pročitamo šta se sve dešava u svetu i da popričamo. A prijatelji vole i da donesu neki stari predmet, pa mi onda po nešto i ispričaju o vremenu iz kog potiče ili neku posebnost što taj predmet izdvaja.
Osim muzeja i dvorište sugrađanina Radovana Vukova, kao da predstavlja posebnu dimenziju dobrodošlice. Od samog ulaza, duž celog dvorišta i bašte, gostu da li slučajnom ili namernom, odmah postaje jasno da se radi o vrlo srdačnom domaćinu.
Lala na ulazu svima želi dobrodošlicu, fontana kraj sojenice, koju je takođe on napravio ima onaj umirujući efekat, koji često gosti odabiraju kada dolaze kod porodice Vukov. U samom muzeju osim originalnih antikviteta, neke od predmeta pravio je i sam domaćin, poput preslice, kolevke, hoklica ili velikog gusarskog jedrenjaka.
Stara gitara okačena o zid imla bi šta da priča o starom vojniku, ocu našeg sagovornika koji je tu gitaru doneo iz zarobljeništva u Nemačkoj
Ideja o muzeju ne bi mogla da zaživi da nije bilo podrške. Naš domaćin podršku i razumevanje ima od svoje supruge Marice, koju on iz ljubavi oslovljava sa Mrvica i za koju veruje da ih je pod stare dane, kako kaže sam Bog spojio.
Lepe penzionerske dane, njih dvoje provode u svom izmaštanom dvorištu uživajući na staroj ljuljašci za dvoje, koja će imati takođe svoju priču, kada nađe svoje mesto u nekom muzeju uspomena.
