Šta za jednog od najhumanijih Kikinđana znači reč humanost? Slobodanu Jovičinu, 65-godišnjem Kikinđaninu, darivanje krvi ušlo u krv. Prvi put je dragocenu tečnost darivao kako bi izbegao pismeni iz matematike, pa je isto učinio još 183 puta. Sa 47 godina staža u dobrovoljnom davalaštvu krvi, spasao je čak 550 ljudskih života, a poslednji put to je učunio u prostorijama kikindskog Crvenog krsta.
Pomalo neverovato zvuči da je Slobodan većinu svog dosadašnjeg života na svaka tri meseca darivao dragocenu tečnost. Humanu misiju počeo je sa 18 godina, ali su pobude tada bile malo drugačije.
–Bio sam učenik XIII Beogradske gimnazije i profesor je zakazao pismeni. Od 41. đaka u odeljenju, 17 je bilo ,,bolesno“, 18 je dalo krv, a na času se pojavilo 6 učenika. Profesor je otkazao pismeni zadatak. Izbegao sam taj čas, ali davanje krvi nisam. Ušlo mi je darivanje krvi u krv-šali se Slobodan i dodaje da je osećao čak i nervozu kada nije išao da daje dragocenu tečnost .
Kao vlasnik A pozitivne krvne grupe, tokom 47 godina darovao je više od tri kanistera krvi i naveo svoje zapanjujuće brojke.
–Sa današnjim davanjem to je 65 litara krvi za poslednje 184 darivanje i po mojoj proceni 550 života na taj način sam spasio-kaže ponosni Kikinđanin pomalo setno, jer sa 65 godina više neće biti u prilici da to čini.
Osećaj da neko željno čeka dragocenu tekućinu, a da se operacije odlažu, zbog njenog nedostatka, za Sobodana nema altrnativu.
–Davao sam krv bez ikakvih strahova. Nadam se da će se mnogi koji vide ovo odlučiti da daju prvi put krv. To najviše želim, da se što više mladih ,,regrutuje“ u redove dobrovoljnih davalaca krvi. Zdravlje me je, hvala bogu, služilo sve ove godine-kaže Slobodan, dok u ruci drži deset ispunjenih crvenih knjižica.
-Moram da priznam da nikada nisam razmišljao o tome gde je moja krv završila, kome je pomogla, nisam radio to da ispadnem neki heroj, jednostavno smatram da bi svako ko je zdrav trebao da daruje krv. Nauka još nije uspela da proizvede veštačku krv, a jedini način za ljude kojima je potrebna je ovaj–da se skupimo mi koji hoćemo da damo dragocenu tečnost i pomognemo da se spasi nečiji život-ističe naš sagovornik koji je odlaskom u penziju završio dva velika životna ciklusa.
Vremenom, tokom skoro pola veka pomaganja drugima, emocije su ga preplavile i zaiskrile suze u očima. Još jedna lepa strana njegove humane misije je što je upoznao mnogo ljudi sa kojima je ostao prijatelj do danas. Ima među njima i davalaca, ali i zaposlenih u zdravstvu i Crvenom krstu. Pozdravio se sa svima i mahnuo, uz osmeh i nadu da će njegovim stopama poći što više mladih ljudi.
