Vitalan, bistrog duha, 95-godišnji sugrađanin Marko Vuković pamti istoriju. Jedini je preživeli oslobodilac Kikinde
On 19 августа, 2020 by Televizija Kikinda
Davne 1925. godine u Dalmaciji, u selu Cetina gde izvire istoimena reka, rođen je danas jedini preživeli oslobodilac Kikinde Marko Vuković. Vitalan, vedrog duha, pamti istoriju. Njegova porodica naseljava se u Ruskom Selu kada je imao šest meseci. Otac je kao dobrovoljac tu dobio zemlju. Da nije rata, čika Marko bi možda ostao stolar, ali su ratne okolnosti od mladića načinile partizana, skojevca. Kasnije je završio Vojnu akademiju u Beogradu.
– Otac je bio stolar. U Ruskom Selu je bila velika stolarska radionica. Primili su me za šegrta. Dve godine sam se bavio tim zanatom.Došao je prokleti rat. Imao sam 16 godina. Moja kuća je bila napredna, za oslobođenje zemlje i za narodnooslobodilački pokret.
Mnoga ratna sećanja, podelio je sa nama. A ima ih mnogo. Od početka su znali da se mora istrajati u borbi protiv okupatora.
Svi smo želeli da idemo u Srem, u partizane. Rekli su nam, ne može, treba i ovde da se radi, da se vrše akcije. I tako je krenulo. Ja sam bio snalažljiv, prodoran…Dve puške sam sklonio 1941. godine, zakopao, pa izvadio. Kad je bio proglas da se dižemo na ustanak, brat je naredio i ja sam izvadio puške. Zvali su me Makica. Makica, gde su puške? Pa ja ih čuvam za ovaj dan, kad ćete ih tražiti-priča nam 95-godišnji oficir u penziji.
Progoni, hapšenja, mučenja…U ratu, u selu Jabuka, streljan je njegov brat Petar. Bio je sekretar partije u Ruskom Selu i član pokrajinskog komiteta. Živa su čika Markova sećanja na ratne drugove, brojne akcije, torture, logor, kao i na ozloglašenog policijskog pukovnika Špilera.
–On je bio doktor prava i pukovnik, šef bezbednosti Banata. Bio je Hrvat iz Zagreba. Za vreme stare Jugoslavije, bio je zadužen za progon komunista i ustaša. Bio je u Ruskom Selu, blokirao selo, naredio da svi od 16 do 60 godina dođu pre školu…
Oslobođenje je bila reč za koju se živelo i radilo. Ruski vojnici su sa oduševljenjem dočekani.
–Celu noć se prepucavalo. Nemci, artiljerija je tukla iz Barande i iz ovog naselja, tu su bili vinogradi. Napad krene izjutra na Kikindu. Krenemo i mi, pešadija uz tenkove. Komandant Rus nam je prišao, mi kažemo mi smo partizani. Nakon što je oslobođena Kikinda, rekao nam je niste nam potrebni, imate vaše partizane.
Vuković je bio učesnik i na Sremskom frontu gde je ranjen.Sloboda je ispisala nove stranice njegovog života. Vojnu akademiju završio je u Beogradu, a službovao još i u Sarajevu, Bijeljini, Tuzli, Požarevcu. Uspešno se oprobao i na daskama koje život znače.
– To je bilo u Bijeljini, na sceni koju je formirao Rodoljub Čolaković. Ovo sam ja, u Autobiografiji Nušića. Igrao sam četiri uloge, a najzahvalnija je bila kaplar Ljuba. O meni su i novine pisale, bio sam nadaren za glumu, evo ovde…“Ribarske svađe“– pokazuje nam isečak iz novina.
Za čika Markovu vitalnost, bistrinu i živost duha, zlatno pravilo je umerenost. I vedrina, otkriva nam.
– Bio sam veseo, razonodan, društven, omiljen u društvu. Iako sam bio oficir, kad zađemo u društvo gde se peva, to se ori, Marko je glavni. Marko nije dozvolio da na nečiji račun se čašćava. I uvek sam vodio uredan život. Za to mogu zahvaliti mojoj supruzi Leposavi. Lepa bila…Bila je udarnik na pruzi Šamac- Sarajevo.
Čika Marko je sa nama podelio stihove pesme Branka Ćopića „Na Petrovačkoj cesti“ kojima je poznati književnik ovekovečio užasan ratni zločin. Pesmu recituje napamet, od početka do kraja, bez greške. Izražajno.
Iako je 13, avgusta napunio 95 godina, vozi električni bicikl. Za penjanje do drugog sprata svog stana tvrdi da mu pomaže za cirkulaciju. Epidemija kronavirusa je uticala da se manje druži. Svih mera se pridržava. Što se mora, nije teško- komentariše. Ipak, priznaje da ga održava društvo, njegovi vojni penzioneri, među kojima nam, dok prebira fotografije, posebno ističe dva prijatelja- Duranovića i Gatarića i njihovu braću.
