Sve je manje na pijaci priče
On 10 јула, 2018 by Televizija Kikinda
Kažu “žila kucavica” svakog naseljenog mesta oduvek je bila pijaca. Sve ono što treba i sve ono što u kući ni nema neku namenu, imalo je svoju vrednost na pijaci, gde svaka roba ima svog kupca. Ipak, kako godine prolaze, atmosfera se menja, pa čak i oni najuporniji polako proređuju svoj dolazak na pijacu.
U Banatskom Velikom Selu, od vajkada je utorak dan za kupoprodaju. Dan kada se osim cenkanja može sresti, upoznati, ali i čuti neka novina ili seoski aber. Bilo nekad, a sada sve ređe. Desa Đukić živi u ovom selu već godinama. Kako kaže, sve je manje sveta u selima, a još manje na seoskim
pijacama:
-Ni naroda kao što je bio, ni prodaje ni pijace. Sve to tako malo, gore-dolje! Izbegla sam ja iz Bosne, Petrovca, tamo sam išla vazdan po pijacama. Prodavala sam sir i kajmak. Bilo puno naroda. Ovde dolazim skoro svakog utorka, tamo – amo. Imam koke, pa prodavam jaja, preglavke i tako svašta. Slabo se kupuje. Ranije i bilo nešto, sad ništa! Ne znam dokle će tako. Nema naroda. Ili narod nema para, ili svega imaju pa im ne treba da kupuju. Malo se ja šalim. Slabije se pamti, a jezik hoće da priča. Mozak lafi, a jezik neće da miruje!
Osim voća i povrća, koje meštani sela mogu da pazare u ranim jutarnjim satim, premda i ta roba se sve ređe viđa na tezgama, garderoba je nekada često kupovana baš na pijaci. I ta roba postala je dosta neprimetna usled navale polovnjaka, koje sve češće nalaze svoje mesto u regalima i imućnijih meštana.
Kako žitelji ovoga sela tumače i prisustvo velikih marketa dosta utiču na ponudu, ali i potražnju na seoskoj pijaci. Mogućnost plaćanja karticom, kao i odloženo plaćanje razlog su što većina nas sve više sadržaj svojih cegera popunjava baš u velikim trgovinskim lancima. O kvalitetu kupljenog, u nekoj drugoj pijačnoj priči
