STARI ZANATI: Tajne bombondžijskog zanata u porodici Pavlov prenose se s kolena na koleno čak dva veka

Svilene bombone i ušećerene jabuke nekada su se proizvodile u desetak kuća u našem gradu, a danas ih je svega nekoliko. U porodici Iboje Pavlov, naše sagovornice porodična tradicija ovog veoma starog zanata duga je 200 godina.   U Samostalnoj zanatskoj radnji “Slatka čarolija” osim što se slatkiši proizvode po starinskim receptima to je ujedno i jedan od naslađih zanata.

-Ja sam počela da se bavim bombondžijskim zanatom 1974. godine kad sam se udala. To sam  nasledila od svekrve, odnosno porodični posao smo nastavili suprug i ja. Prambaba i pradeda sa muževe strane su započeli posao. Imali su radionicu u kojoj su sa makazama sekli svilene bombone. Sada postoje savremenije mašine, štancerice sa kojima radimo, ali sve ostalo se i dalje ručno radi. Naša zanatska radionica je sertifikovana a robu prodajemo po vašarima,mada dosta dobro ide prodaja i ovde iz izlagačkog prostora u našoj kući u Svetosavskoj ulici, priča nam Iboja.

Moderna industrija slatkiša danas je sveprisutna na tržištu i vremenom je istisnula ručno proizvedene slatkiše koji su ne tako davno bili pravi luksuz i radost dece kada se u gradu događao vašar.  Zanimljivi su i danas deci, ali ne u istoj meri kao nekada. Najstarije bombondžije u Kikindi ne odustaju od ovog zanata i i dalje prodaju po vašarima.

-Svilene bombone se prvo ručno prave, pa se stavljaju u kalupe, tako dobijamo različite forme. Pravimo orasnice, ćeten alvu, kretoš. Najstarije bombone su krompir šećer, a najsavremenije žele i gumene bombone. Lizalice deca obožavaju. U svakom slučaju prilagođavamo se vremenu i tražnji. Kada smo krenuli da radimo, nije tu bilo izbora, jednostavno nastavljate porodični zanat i tradiciju dugu preko 200 godina. Znanje su nasledila i naša deca, a da li će i zanat videćemo. Drugačije je vreme. Pravimo i medenjake, to smo ćerka i ja počele da radimo nedavno, to se dosta traži u toku prednovogodišnjih praznika. Stariji vole kretuš, orasnice i krompir bombone. Tu su naravno i ušećerene jabuke, više kao simbol sećanja na neka davna vremena kada se na vašar odlazilo samo radi toga.  Medenjaci su baš zahtevni, prvo ih zamesimo, pa se peku, pa onda sušimo, šaramo, treba sigurno nedelju dana da se završi proizvod koji smo zamislili.  Sreća je pa nije kvarljiva roba, jedino što može je da se osuši.   Mi dajemo rok 6 meseci ali se naravno pre pojedu, kaže Iboja kroz smeh.

Receptupa stara dva veka se poštuje. To se ne odaje i to je tajna. Svako radi po svom, po tome kako je naučio u svojoj proodici.

– Ne znam da li će zanat u našoj kući biti nastavljen. Ćerka je odlučila da pravi više medenjake, torte, ali u široj porodici nadam se da će neko nastaviti da se bavi bombondžijskim zanatom. Danas mnogi tek počinju da se bave ovim poslom, mada nije lako. U koroni je naravno sve stalo, nije bilo vašara. Dve godine nismo radili. Onda smo smislili da napravimo ovde izložbeni prostor u kući. Imali smo da preživimo. Sada je ponovo nastupila kriza, pa zatim ne radimo u zimsko vreme, nije sezona, a i ljudi kupuju, ali mnogo slabije. Nemaju para i nije to više interesantno toliko jer na tržištu ima svega, kaže Iboja.