Da li ste znali da su kafane u Kikindi za sugrađane oduvek bila više od mesta za pića?

Kada pomislimo na hedonizam, jedna od prvih asocijacija je kafana. Poznati pesnik Sima Pandurović tvrdio je da je kafana i socijalna institucija prvog reda: gladnog nahrani, žednog napoji, beskućniku pruži krov, a usamljenom društvo. U kafanama se pevalo, sviralo, igralo, glumilo, recitovalo. U njima su svoje mesto i inspiraciju nalazili i slikari I pisci. Prema sećanjima nostalgičara, upravo je  na takvom jednom mestu, u kafani ,,Kod Belog krsta” u našem gradu, Đura Jakšić napisao svoju čuvenu pesmu o Mili:

„Vina, Milo!“ — orilo se

Dok je Mila ovde bila.

Sad se Mila izgubila:

Tuđe ruke vino nose.

Ana toči, Ana služi,

Al’ za Milom srce tuži…”

Kada je ova kafana srušena pedesetih godina dvadesetog veka upravo na tom mestu podignuta je Banatova višespratnica.

U kikindskoj istoriji ostala je upamćena i gradska kafana ,,Kada” koja se nalazila na uglu sadašnjih ulica Kralja Petra Prvog I Semlačke ulice. Prema svedočanstvima ovdašnjih savremenika, tu se nalazila sigurno najlepša bašta u gradu u kojoj su se najčešće okupljali gimnazijalci, proslavljale su se godišnjice, mature i druge vrste veselja, a ljubitelji dobrog ukusa svraćali su na najukusnije ćevape kakvih nije bilo nigde u ovom delu Banata. Tokom druge polovine 18. veka, Kikinda je bila poznata po svom velikom broju gostionica, 65, od kojih je 35 bilo u vlasništvu Srba.

One su bile posebno cenjene zbog svoje strategijske pozicije koja je omogućavala dobar pregled okoline. Samim tim bile su popularne ne samo za opažanje, već su privlačile i one koji su želeli da se skriju, muškaraca koji su želeli da izbegnu svoje supruge, seljaka željnog brze čašice žestokog pića, ili boema spremnih da u kafani provedu celu noć.

Izvan Kikinde, poznate su bile gostionice u blizini prelaza kod Galadske na putu prema Bočaru, kao i Vincaidska gostionica na putu ka Bašaidu. Ove gostionice, smeštene u okolini velikokikindskog dištrikta, bile su mesto okupljanja ne samo pastira i čobana, već i beskućnika. Zbog toga su bili česti incidenti poput krađa i fizičkih obračuna unutar gostionica. U toku 19. veka, zabeleženo je otvaranje desetak takvih mesta za okupljanje, a nakon Velike bune, kafanski život doživljava procvat. Počeli su se otvarati gostinski objekti koji su nudili i smeštaj, a neki su imali čak i bilijar sobe. U određenima su se čak organizovale i plesne večeri i balski događaji, za koje je bilo neophodno izvaditi posebnu dozvolu od strane policije. Ipak, najčešće su se sretale manje gostionice u kojima se konzumiralo pretežno domaće vino i rakija. Zanimljivo je istaći da su brojne gostionice dobijale imena po pticama, poput ,,Labuda”, ,,Patke”, ,,Orla”, dok su ,,Jelen” i ,,Lav” među uglednijim primerima. Takođe, nije bila retkost da se gostionice nazivaju po delovima sveta, kao što su ,,Amerika” ili ,,Evropa”. Kafane su često nosile imena svojih vlasnika, od kojih se izdvajaju ,,Kaš” i ,,Kada”. Kaš je četvrt veka upravljao hotelom „Varoška gostiona“ (na čijem mestu se danas nalazi kafić PAB), dok je ,,Kada” vodio veliku gostionicu sa pozorišnom salom i smeštajem na raskrsnici glavne ulice i Semlačke, blizu Žitara, kod nekadašnje Zemljoradničke zadruge. Ne treba zaboraviti ni gostionice sa romantičnim imenima kao što su „A la minut“ i „Rozel“, ili one sa veselim bećarskim duhom, poput „Seoskog lole“.

Foto: Grad Kikinda