Da li ste znali da se u Kikindi pre četrdeset godina u Lovačkom domu održao “Ludaja bal”?

Kroz istoriju, imena mnogih vrsta povrća i voća nastajala su prema njihovim karakteristikama, a ludaja je jedan od najlepših primera. Gorostasna lepotica, koja je zahvaljujući svom impozantnom, okruglom obliku i velikim dimenzijama postala prepoznatljiv simbol, zauzela je posebno mesto u Kikindi, a njen status je toliko važan da se svake godine u ovom gradu organizuje manifestacija posvećena upravo njoj. Ludaja, koja se nekada lako gajila u povoljnim klimatskim uslovima Banata, nije bila samo sastavni deo zimskih jela, već i stočna hrana. Njeno seme, izuzetno plodno, bilo je cenjeno među poljoprivrednicima, a domaćinstva su je često gajila. Iako je ludaja bila prisutna i u drugim delovima Srbije, Kikinda je postala prepoznatljiva kao grad u kojem je ovo povrće steklo status prave tradicije. Manifestacija koja danas slavi ludaju, “Dani ludaje”, nije nastala slučajno. Prvi koraci ka njenom organizovanju učinjeni su još u prošlom veku, kada su ideju za organizaciju “Ludaja bala” pokrenuli Dragan Strajnić I Lazar Tešin, tadašnji direktor SC ,,Jezero”.

-,, Bila je jedna interesantna manifestacija na Čenejskim salašima. Tamo je bila jedna elita novosadskih intelektualaca, bio je profesor doktor Lazić koji je posle bio glavni, odgovorni urednik PČESE, Đorđe Balašević, Raša Popov…Vraćajući se sa tog dođaja pitao sam Lazu zašto mi ne bismo napravili jednu ovakvu manifestaciju, znaš onu pesmu kad se popneš na ludaju, na sred njive u tulaju…” priseća se Strajnić.

Ideja je i tada bila i više nego jasna – da se ludaja slavi kroz kulturološke i gastronomske aktivnosti, ali i kroz okupljanje ljudi koji su imali vezu sa Kikindom i njenom tradicijom.

“Ludaja bal” – preteča “Dana ludaje” 

Prvi “Ludaja bal” organizovan je u nekadašnjem Lovačkom domu koji je bio pod upravom ,,Jezera”. Na jesen, organizatori su pozvali oko 200 zvanica iz Kikinde, intelektualaca i radnika iz oblasti kulture.

-,, Pripremili smo raznovrsne đakonije od ludaje – počevši od koktela koji se služio na samom ulazu, pa sve do kompletnih obroka, gde je svako jelo, od predjela do glavnog jela, bilo obogaćeno ludajom. Muziku smo doveli iz Beograda, a kao članovi Upravnog odbora Turističkog saveza, zajedno sa Dragišom Ugarčinom, Vasom Trifuncem i Elmirom Balogom, predložili smo da organizujemo manifestaciju na trgu. Njihov odgovor bio je pozitivan, pa smo prikupili sredstva i krenuli sa realizacijom. Šanji Kelemen je u saradnji sa vaspitačicama iz predškolske ustanove dogovorio da mališane obuku u kostime jesenjih plodova, te su u karnevalu uz decu iz ,,Gusala” prodefilovali do bine koja je tada bila postavljena ispred Kurije. Organizovali smo i dvadesetak fijakera – tada smo imali najviše fijakera u celoj Jugoslaviji, a sada u Srbiji. Karneval je bio veličanstven, kretao se od OŠ “Jovan Popović” preko ulice Generala Drapšina, pa sve do bine. Naš poznati pesnik i književnik Raša Popov bio je zadužen za merenje ludaja, koja se merila na licu mesta dok je program vodila naša čuvena glumica Marija Ostojić. Sećam se da je prva ludaja imala težinu od 99 kilograma,” evocira svoje uspomene idejni tvorac najstarije kikindske manifestacije.

Budući da se ludaja gaji u Kikindi više stotina godina, naravno da nije prošla nezapaženo ni van granica Srbije. Tako je nastala  zanimljiva anegdota o ludaji koja je postigla težinu od 300 kilograma! Takve priče postale su deo legendi o ludaji, ali i o Kikindi kao njenoj domovini.

-,, Tane Ibrajter, naš novinar, napisao je izuzetno lep članak u Ilustrovanoj politici, na dve strane u boji, koji je stigao čak do Amerike. Jedan naš inženjer iz Kikinde, koji je emigrirao u Ameriku 1955. godine, pročitao je taj tekst i napisao pismo meni i Lazi. U pismu je naveo da, ako neko od nas bude dolazio u Ameriku, on će nas odvesti na jedno polje ludaja gde rastu izuzetno teške ludaje. Igrom slučaja, delegacija iz Kikinde je zajedno sa “Guslama” putovala u Ameriku, dok je druga delegacija išla u Norvešku. Oni su pronašli tog čoveka u Americi, i on ih je odveo na polje ludaja. Kada se Laza vratio iz Amerike, rekao mi je: „Zamisli, ludaje su tamo teške 300 kilograma! Celo polje ludaja je od po 300 kilograma!” Na to sam mu rekao: „Nemoj, molim te, da te neko čuje kako pričaš nešto što nije istina!“ On mi odgovori: „Časna reč!” Prvih godina manifestacije mi smo imali ludaje teške do 99 kilograma, ali tada nije bilo takmičenja za najduže ludaje, već samo za one u težinskoj kategoriji. U našu manifestaciju uključio se i profesor dr. Berenji, stručnjak koji je doktorirao na temu ludaje, čime je ovaj događaj podignut na viši nivo. Zahvaljujući njemu, ušli smo u svetsku asocijaciju proizvođača i manifestacija vezanih za ludaju. Od prvog dana imali smo jasnu viziju – ovo je manifestacija koja okuplja celu porodicu. Bake i majke su pravile kostime za decu, a deke i očevi su se brinuli o konjima. Sećam se jednog konjičkog susreta na Vašarištu, gde smo se pojavili sa dvadesetak, tridesetak fijakera. Posebno je bilo kad su nam se pridružile devojke sa Kelebije u prelepim odorama, jašući svoje bele konje, uz mažoretkinje. Svake godine trudili smo se da uvedemo nešto novo. Za vreme rata, manifestacija je zamalo prestala. Rekao sam Lazi: „Ako ove godine ne održimo Dane ludaje, neće ih biti ni sledeće godine i manifestacija će se ugasiti.” Obratio sam se tadašnjem gradonačelniku Kikinde, Raji Popoviću, i rekao mu da ćemo Dane ludaje održati u dvorištu OŠ „Vuk Karadžić”. Došao sam sa svojim žutim kolima, postavljena je bina, i uz sav trud smo održali manifestaciju. Bio sam čvrsto uveren da, ako izgubimo duh manifestacije, gubimo sve. Održali smo kontinuitet i on traje i danas. Ono što je počelo sa 2.300 posetilaca sada privlači na desetine hiljada. Imponuje brojka od 40 godina postojanja manifestacije, Imam zaista nešto što će mi ostati za ceo život, deo nečega što smo Laza I ja uspeli da uradimo za ovaj grad,” zaključio je Strajnić.