Zimnica: domaća ili kupovna?

Loša godina, slabi prinosi, ne baš reprezentativna ponuda na izmenjenoj lokaciji gradske pijace sve može biti razlog zbog kojeg se češće opredeljujemo da kupujemo gotovu zimnicu u radnjama.

Ipak takvo razmišljanje ne dele sugrađani, većinom sredovečni, koji i hoće svoje mišljenje da podele sa novinarima, a   koji smatraju da je zimnica najbolja kada se priprema u kući.

Tada se zna šta se i u kojoj meri priprema, da li je dovoljno oprano, kuvano i slično. Domaće ili ne, prskano ili ne, da li je ispoštovana karenca ili ne, sve to stavlja veliko znak pitanja za sve koji se dvoume u okviru priprema stalaže u špaizu, za duge zimske dane.

Budući da se za kilogram pravih kornišona mora izdvojiti od 90 do 120 dinara, pa  angažovati prevoz, zatim kupiti sirće, konzervans, slaćicu, lovor ili šta ko voli zatim tegle, jasno je da se za nekih desetak kilograma mora izdvojiti oko hiljadu ipo dinara, kako bi se moglo dobiti oko 12 teglica krastavaca, što znači da bi jedna tegla mogla koštati oko 130 dinara.

U radnji je za jednu teglicu kornišona, kako smo mogli da zabeležimo potrebno dati od 130 do oko 220 dinara. Prodavci na pijaci prodaju šljive po ceni od 50 do 60 dinara, a teglu skuvanog pekmeza 80. U radnjama je pekmez cenjen i do 260 dinara. I paradajz podleže dvoumljenju, pa ga na pijaci prodaju po ceni od 60 ili 70 dinara, za flaširani traže do 120 dinara, dok ga u radnjama sugrađani pazare po ceni od malo više od 100 dinara. Kako ko na trud, novac, pomnoženo rezultatom i umanjeno utrošenim vrtemenom gleda, stvar je ličnog opredeljenja. Ono što preovladava u našem gradu to je zajednički stav da je domaće ipak najlepše.