Jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca, Stevan Sremac, rođen je u Senti 11. novembra 1855. godine, u kući koja je sada Srpski kulturni centar i nosi njegovo ime, kao i ulica u kojoj je odrastao. Sećanje na velikog književnika i danas živi u njegovom rodnom mestu, gde se tokom novembra održavaju ,,Sremčevi dani”, a ove godine obeleženo je i 170 godina od njegovog rođenja.
,,Davno je rečeno da je najbolje da se čovek, kad već jednom ode nekuda, nikad ne vraća, jer nikad neće naći ono što je ostavio”, pisao je književnik i akademik Stevan Sremac. Posle odlaska u Beograd, srpski pisac epohe realizma nikada nije dolazio u rodnu Sentu, iako je često pričao o njoj, a u nekim književnim radovima potpisivao se i kao Stevan Sremac Senćanin. Trodnevnom manifestacijom obeleženo je 170 godina od njegovog rođenja. Na ,,Sremčevim danima” ove godine jedno književno veče uveličao je Srđan Orsić, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Nakon besede profesora Orsića nastupila je grupa Iskon u Staroj srpskoj školi, u porti Pravoslavne crkve, koja se nalazi preko puta nekadašnje kuće Sremčevih.
Sremčev otac zvao se Avram i bio je radnik na jednom imanju porodice Đorđević, u to doba veoma imućne u Senti. Filip Đorđević, koji je bio glava te porodice, bavio se trgovinom. Imao je čak i svoje mesto u lokalnom parlamentu, kada je na prostorima Vojvodine vladala Habsburška monarhija.
Filipova najmlađa ćerka, Ekatarina, zaljubila se u Sremčevog oca Avrama. Njihov brak nije naišao na odobravanje, jer je Avram bio siromašan radnik, a Ekatarina iz bogate kuće. Tada prvi put na scenu stupa Ekatarinin brat, čuveni Jovan Đorđević. Pod njegovim uticajem, Filip je dozvolio taj brak. Iz tog braka rodio se Stevan Sremac kao najstariji sin, a potom Jovan i Andrija.
U Srpskom kulturnom centru u Senti nalaze se tri Sremčeva ordena koje je dobio za života-Takovski krst i orden Svetog Save drugog i trećeg reda. Pisac ih je dobio za životno delo, ali i za nešto što se manje zna. Bio je veliki patriota i učestvovao je u Drugom srpsko-turskom ratu kao dobrovoljac. Profesor u gimnaziji u Pirotu, Nišu i Beogradu, voleo je da odlazi u kafane, posmatrao je ljude, slušao i tako dobijao inspiraciju za svoja dela. Tokom 51. godine života, Stevan Sremac napisao je brojne književne radove i neka od danas najvažnijih dela: Ivkoku slavu, Zonu Zamfirovu, Pop Ćiru i pop Spiru…
Sremčev emotivni život bio je obeležen samo jednom velikom, neuzvraćenom ljubavlju, Jelenom Pančić iz Pirota. Nikada se nije ženio. Život jednog od najvećih srpskih velikana i pisaca okončan je na bizaran način. Nakon što je primljen u Kraljevsku akademiju nauka i umetnosti, održao je govor u Sokobanji, kada se prisetio i Sente. Vratio se u svoj konak u Sokobanji i prilikom odlaska u toalet, seo je na zarđali esker. Dobio je sepsu, ali nije želeo da ode kod lekara. Od toga je, nažalost, preminuo. Bilo je to 12. avgusta 1906. godine, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu uz velike počasti.
