Dok većina njegovih vršnjaka slobodno vreme provodi uz telefon ili računar, Maksim Veber iz Kikinde bira motiku i zalivku. Ovaj desetogodišnjak, učenik petog razreda Osnovne škole „Žarko Zrenjanin“, najmlađi je povrtar u gradu i već sada zna koliko vredan rad može da donese zadovoljstvo ali i očekivane rezultate.
-„ Ja sam od oduvek, malenih nogu imao kod sebe jednu malu baštu, obožavao sam baštu ovde sam pronašao jedno prazno mesto i odatle sam odlučio da krenem. Krenulo je re četiri godine, komšija Dani mi je pomogao u kultiviranju, pa sam onda sam uzeo ašov i vadio kamenje i ogroman šut koji se nalazi tu još od perioda kada ja nisam ni bio rođen. Sam sam sve posejao, ali više od osamdeset odsto biljaka je rasad – veliki paradajz, čeri paradajz, grašak, krastavac, luk, tikvica…Kada sam baš zauzet oko škole, dolazi mi komšija pa mi zalije baštu, a korov mora da se redovno čupa da se ne bi širio, da opet rastu biljke za novu generaciju. Uskoro će biti i jagoda, a uspele su mi i maline,” ispričao nam je Maksim.
Maksimov trud ne prolazi nezapaženo ni među odraslima. Mnogi su iznenađeni koliko ozbiljno pristupa poslu i koliko toga već zna o uzgoju biljaka. Pored ljubavi prema prirodi, ova priča nosi i važnu poruku o tome kako se radne navike i odgovornost mogu graditi od najranijeg uzrasta. Maksim svojim primerom pokazuje da nije važno koliko godina imate, već koliko ljubavi ulažemo u ono što radimo. A njegovo srce je, čini se, već odavno pronašlo svoj pravi put, jer baš iz malih koraka nastaju velika dela.
