Vladimir Crnomarković, dobitnik nagrade “Jovan Ćirilov”: Već 26 godina deo je svake predstave kikindskog pozorišta
On 22 јануара, 2021 by Televizija Kikinda
Svetla pozornice uperena su ka glumcima na sceni, ali bez tehničkog tima iza kulisa život na pozorišnim daskama nije moguć. U tom timu kikindskog pozorišta Vladimir Crnomarković je već 26 godina- kao majstor svetla i na poslovima izrade scenografije i binskog radnika. Da su njegov rad i umeće, priznati, važni i cenjeni svedoči i nedavna nagrada grada Kikinde “Jovan Ćirilov” .
Velika je čast dobiti tu nagradu, a još veća što su me predložile kolege koje sa mnom rade toliki niz godina- kaže Vladimir u razgovoru za TV Kikinda.
Crnomarkovićev umetnički doprinos i pečat možemo videti u svakoj od 103 premijere Narodnog pozorišta u kojima je učestvovao. Kolege kažu da je on najbolji primer tihog heroja, čoveka mnogih talenata, kreativnosti i sposobnosti bez koga pozorište u Kikindi ne bi bilo ono što je danas.
Od predstave do predstave glumci se na sceni smenjuju, reditelji, kostimografi takođe, ali četvoročlana tehnička ekipa kikindskog pozorišta deo je svakog komada i svakog izvođenja.
– Da, mi smo u svakoj predstavi. Za ovih 26 godina, ima skoro 3000 predstava gde sam sedeo za pultom, ne računam izdavanje sale, gostovanja, dane škola…
U pozorištu je počeo da radi nakon što je sasvim slučajno čuo da postoji slobodno radno mesto za koje se prijavio na nagovor prijatelja. Ni te davne 1994. volje i želje da postane majstor u svom poslu nije mu manjkalo.
-Nisam znao ništa da radim u pozorištu kad sam došao, osim da budem publika. Godinama, čovek ako ima volju i želju nauči svašta, zahvaljujući kolegama koji su tu radili i njihovoj pomoći, ali čovek se i sam edukuje, uči, gleda od drugih, krade zanat…
Pekao je zanat, nizao godine iskustva, posvećeno savladavao tajne svoje profesije. Danas je uzdanica da će ideje scenografa, zajedno sa svojim kolegama, oživeti na pravi način.
–Velika većina scenografije koja se vidi na sceni rađena je ovde kod nas u pozorištu. Radili su ljudi koji rade sa mnom ovde u tehnici. Pozorište je kolektivan rad, vide se glumci, ali da sami izađu na sceni bez dekora, rekvizita, kostima i svega ostalog, pitanje je kakav bi to bio doživljaj za publiku. Scenograf dođe sa idejom, a mi imamo relativno slobodu da izaberemo materijal, da scenografija bude adekvatna.
Tekst, režija, gluma, scenografija, kostimi, svetlo, ton– sve to čini celinu koja publiku vodi putem pozorišne magije. Svetlo oslikava estetiku teksta i ideju komada, donosi atmosferu.
– Svaka predstava je na svoj način draga, sa rediteljem se dogovaramo, iznesem svoje viđenje. Uradim prvo grubu postavku svetla i onda u poslednjih desetak ili nedelju dana u toku proba finiširamo svetlo, ostajemo posle proba, radimo tri, četiri, pet korekcija, koliko god treba dok ne postignemo željeni efekat.
U pozorišnom životu ne manjka anegdota. I u nepredviđenim okolnostima treba se snaći.
– Dešavalo se na gostovanjima u seoskim domovima kulture gde je struja problematična, iako ja ne nosim previše opreme, ali npr. da menjamo osigurače tokom predstave, da palim neonke na sceni da bismo završili predstavu jer nema jedne faze, a ja ne mogu da radim bez toga.
Ističući njegov profesionalni rad, kolegama koje su ga i predložile za nagradu „Jovan Ćirilov“ jednako je važno još nešto. Činjenica da je povrh svega, kako ističu, Vladimir dobar čovek, cenjen i poštovan od strane čitavog pozorišnog ansambla, kao i velikog broja umetničkih kolektiva u Srbiji, ali i regionu.
