Čini se da nijedno mesto u Banatu nije ponosno na svog zemljaka, velikana, kao što su Orlovaćani. O slikaru i akademiku čika Urošu Prediću ispredaju se razne lepe priče u ovom selu, koje je veliki umetnik voleo više od svetskih metropola gde je mogao da gradi karijeru. Ipak se odlučio za Srbiju, Orlovat i Beograd, u kom je na kraju i preminuo. Posetili smo Orlovat i Zrenjanin. Otkrivamo vam tajni život Uroša Predića.
Orlovat, selo u srednjem Banatu, bilo je, ostalo i biće mesto Uroša Predića, slikara raskošnog talenta, dobrotvora i rodoljuba. Ne postoji umetnik koji je toliko bio privržen rodnom kraju i Srbiji, kao što je to bio čika Uroš ili deda Uroš, kako su ga zvali i zovu dan-danas.
Veliki umetnik realizma ostavio je iza sebe neprocenjivu umetničku zaostavštinu, a Hramu Vavedenja Bogorodice u Orlovatu velelepni ikonostas. Na ikonama koje je oslikao čika Uroš likovi su ljudi iz njegovog okruženja, a sam umetnik nikada to nije opovrgao. Ono što je evidentno na ikonama, ukazuje da je svoju majku Mariju oslikao kao Svetu Petku, a oca Petra kao Svetog Savu.
I nije to jedina tajna. Život i lik Uroša Predića ostao je do kraja protkan misterijom koju je odneo sa sobom na onaj svet, kao i ona kod koga je boravio u Tamiškoj ulici, gde je puno stvarao u Orlovatu, jer je kuća Predića prodata 1930. godine.
Kuća Predića „na lakat”, kako se u Banatu kaže za domove na samom uglu ulice, nalazila se u centru sela. Srušena je, izgrađena je druga, u kojoj sada živi porodica Stankov, u ylici koja nosi ime slavnog umetnika. Ostao je u dvorištu stari dud, pod čijim krošnjama se sakrivalo od letnje žege, a deca se igrala, i on je jedini trag porodice Predić. „Ožiljak” od udara groma pre par godina ostavio je neobičan pečat na dudu, koji je čika Uroš ovekovečio na slici „Deca pod dudom”. Orlovaćane je naslikao na brojnim delima, a za jedno postoji i anegdota.
Ulica i osnovna škola u Orlovatu nose njegovo ime, a legat ovog umetnika nalazi se u zrenjaninskom Narodnom muzeju, kao i izložba „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?”
Među prepiskama, pismima, razglednicama, slikama, ličnim predmetima, nalazi se i molba Orlovaćana, koju su Prediću uputili pred kraj života, a u kojoj mu saopštavaju želju da bude sahranjen u rodnom selu.
Uroš Predić preminuo je 11. februara 1953. u 96. godini, u Beogradu, u kući svog brata, u Svetogorskoj ulici 27.
Rodoljublje čika Uroša prepričava se i posle više od sedam decenija kako nas je napustio ovaj umetnik svetačkog života i lika. Kada ga je dobar prijatelj Mihajlo Pupin pozvao u Sjedinjene Američke Države da tamo radi i stvara, izabrao je da ostane u Srbiji. Ostale su slike, ljubav prema zemlji, porodici, krofnama i priča o velikom čoveku iz malog Orlovata, gde je ostao zauvek.
