Ако на Западу кажу да не може на Косово и Метохију да се врати до 1000 припадника безбедносних служби, што предвиђа Резолуција 1244, онда нека нам кажу да ли та Резолуција Савета безбедности УН важи или је укинута. Ако кажу да не важи, зашто бисмо више било какав споразум потписивали.
Ово је главна порука министра одбране Милоша Вучевића који је дао интервју Спутњику непосредно пре кључних одлука Владе Србије поводом кризе на Косову и Метохији.
На Косову је напето, Срби су већ шест дана на барикадама, север Космета блокирала је и косовска полиција, преко Брњака и Јариња не може се ни пешице. Каква је тренутна ситуација, према вашим сазнањима?
– Све је ово континуитет приштинске политике, читав низ потеза јасно осликава интенцију Владе Аљбина Куртија да реши питање на северу Косова. Да крене у коначни обрачун са српском заједницом на Косову и Метохији. Праве атмосферу да Србима буде неиздржив даљи опстанак. Спроводе акције под разним називима – против „организованог криминала” или „шверца”, али се све по правилу одвија у срединама где живе Срби, а иначе је на КиМ све „идеално.”
Mинистaр одбране Милош Вучевић
© Sputnik / Дејан Симић
Како да разумемо тренутну кризу на северу КиМ?
– Ово што тренутно видимо последица је дубинских узрока. Више, дефакто, не постоји дијалог Београда и Приштине, не постоји воља албанске стране да се постигне договор, јер је он за њих дефинисан искључиво као – признање независности Косова.
Или, како то они кажу, „да треба да признамо једни друге.“ Међутим, нама не треба ничије признање, а са друге стране, оно што они виде као републику Косово не може нико да перципира као државу ако их Србија не призна и не прихвати. Зато је Србија под притиском. Сви знају да то није решено све док Србија то не каже. Нема решења без Србије.
Све то усложњава нашу позицију на коју већ утиче и ситуација у Украјини, и нове геополитичке поставке.
Надам се да ће људи из међународне заједнице урадити све да не дође до даље ескалације на терену и да ће разумети да је нека велика мука натерала Србе на Северу Косова и Метохије да блокирају путеве. То нико не ради зато што му је досадно, никоме није пријатно да проводи дане и ноћи у зимским условима, на барикадама. Нису то само мушкарци већ и жене, деца и старци.
Шта је у овом критичном тренутку најважније за њих?
– Да српска заједница остане мирна у контексту да не иде у неко сукобљавање са Еулексом и Кфором. Морамо да избегнемо сукоб који нам се наметао, који нам се писао деведесетих, да смо лоши момци, неко ко је реметилачки фактор и кога треба брзо неутралисати. Морамо да разумемо амбијент, морамо некад да гутамо и жабе и не баш пријатне ствари. Морамо да будемо стрпљиви и да разумемо да нам је потребно и време. Исхитрене реакције, лаке и милозвучне поруке нису продуктивне, нама треба мудрости, политичке зрелости и као народу и као држави.
Код председника Вучића су у среду били представници ЕУ и САД са којима је, како је речено, имао искрен и коректан разговор. Како можемо да тумачимо тај разговор када су наши људи и даље на барикадама, а шеф Еулекса не зна где је ухапшени Дејан Пантић?
– То најбоље осликава стање на терену, да шеф Еулекса не зна где је притворен Пантић. Колико сам разумео, а могуће је да нисам добро информисан, он је саслушан пред тужиоцем путем видеа и упитно је да ли је добио здравствени третман који му је неопходан. Још је невероватније за шта је кренуо тај кривични процес и шта му се све ставља на терет. На жалост, није ни то једини пример, јер смо имали Србе који су осуђивани на казне затвора само зато што су рекли да је Рачак измонтирани просец против Србије.
Видели смо и драматичне сцене из Велике Хоче….
– Имате цинизам, да породица Петровић у Великој Хочи ваљда једина на Косову и Метохији није платила порезе, акцизе и царине. Онда им, наравно, униште све вино јер га сипају у једну цистерну која делује као цистерна од водовода и канализације.
Чак и да тај Србин успе да докаже у судском или управном поступку да је у праву, његово вино је уништено. Суштина је да се прави атмосфера којом се шаље порука: „Еј, вас пар стотина Срба у Великој Хочи, не можете ту да опстанете“!
Како уопште размрсити тај косовски чвор?
– Косово није број квадратних километара или број људи. Косово траје и пре нас, није то нешто што се прекида преко ноћи. Није то „фантастична“ прича да само треба да скинемо тај камен са врата, па ћемо прогледати и видети светлу будућност. Да ли је тежак и тврд косовски чвор -апсолутно јесте. Он траје век и по, а претпостављам да би историчари могли да иду и дуже. Није фер да се то питање сведе на период од 2012. или од 1999. године. То је нешто што је актуелно деценијама и вековима. Имали смо различите покушаје да се реши косовско питање, и то у различитим друштвеним и државним уређењима и ништа није дало дугорочан резултат. На жалост, или на срећу, али то је просто тако.
Данас је и наша генерација одабрана да носи исти тај терет. Притом, не причам о томе у неком епском заносу или филмском магновењу. Трудим се да будем рационалан не бежећи од емоција, али владајући чињеницама, одговорностима и обавезама према нашој држави. Не могу да прихватим ни да се све сведе на правно техничко питање иако јесте и то. Косово има дубљу тежину за нас, иако не причам о митологији нити о идеји да будемо заглављени у прошлости и да не разумемо будуће оквире. Али, мора се разумети и историја.
На шта мислите?
– Неке ствари се понављају и неки спољни фактори постоје на овом поднебљу у дужем временском периоду. И увек се активирају по истим питањима. То видимо на примеру Босне и Херцеговине, то видимо на Косову и Метохији. Неки међународни фактори се у различитим моментима појављују са мање-више истом политиком. Е, само се Србији замера ако има своју политику према тим питањима.
Након безброј провокација, председник Србије је објавио да Србија захтева да се по Резолуцији 12 44 врати до хиљаду припадника српских безбедносних снага у јужну покрајину… Са Запада и из Приштине оптужују Београд да тим потезом изазива инциденте…
– Ми идемо снагом правних аргумената али и са чињеничним стањем на терену које није повољно за безбедност Срба на КиМ. Правна аргументација је неспорна – то је Резолуција 12 44. Нико нас није обавестио као државу чланицу УН да та резолуција више није на снази. Нико нас није о томе обавестио ни из редова држава које су гласале за тај документ у СБ УН. А врло често се сви позивају на неке друге Резолуције по неким другим питањима. Или, хоће да нам кажу да због блокаде у СБ УН и због геополитичких игара великих играча Резолуција 12 44 нема више правну моћ. Или, да су промењене околности, па је истекао „рок важења“ те резолуције коју „живот и реалност демантују“, како често неки говоре. Али, зашто је реалност и живот демантују – па зато што сте дозволили читав низ терористичких потеза према Србима. Сетимо се свега од 1999. па преко 2004. и 2008. године. Све оно што се дешава и што мења стање на терену служи да бисте нас убедили да више нема услова да се Резолуција 1244 примењује. И не само она већ и Војно технички споразум из Куманова из 1999. са НАТО-ом.
Има још докумената који се увек примењују искључиво на штету Срба и Србије…
– Ту је и нимало лак Бриселски споразум за који је требало имати храбрости да се потпише јер смо морали да разумемо све околности. И, као што видимо, другој страни је проблем да имплементира Бриселски споразум, а не Србији. А шта је са Вашингтонским споразумом? Да ли је могуће да неко каже да је то била нека друга администрација у Белој кући, па нова то не признаје. Нека нам кажу да су то правила да се и ми тако владамо у односу на неке претходне власти у Србији. А не владамо се тако јер се трудимо да будемо одговорна држава и озбиљан партнер.
То смо све видели и око Дејтона. Једно се потпише, па се у тумачењу оде много шире. Кажу, није то у духу споразума или није то идеја или није то циљно тумачење, а такво „циљно тумачење“ увек иде против Срба и у интересу оног ко је јачи или по његовим директивама.
Како онда потписивати следеће договоре?
– Поставља се питање потребе и смисла потписивања правних споразума. Јер, ми потпишемо нешто, обавежемо се, кренемо у испуњење наших обавеза, а друга страна то не мора или неће. Или каже: „промењене су околности“ и нема више потребе за тим… Па немојте онда више ништа да потписујемо.
Колико је то тешка позиција за нас?
Одговор на то питање јасан је свима. Зато молим све грађане Србије за разумевање, стрпљење и тиши мод рада државе Србије. Најлакше је да ми сада избацимо звучне и снажне пароле. Ми смо то и радили у неким периодима и пролазили смо како смо пролазили. Морамо да водимо одговорнију, озбиљнију и ефикаснију политику. Мање атрактивну и са мање кокетирања са емоцијама, али учинковитију за наше националне интересе.
Да ли, ипак, да се грађани Србије надају да ће припадници наше војске и полиције коначно крочити на тло Косова?
– Ја немам дилему како ћу гласати, свакако ћу бити за. Разумео сам у медијским наступима да и премијерка то подржава. Мислим да ће влада бити једногласна по том питању и да ћемо сви стати иза тог захтева. Верујем да ћемо једногласно гласати и идемо онда с тим захтевом ка онима који о томе треба да одлуче, без неког занесења да ће то бити преко ноћи прихваћено и да ће то наићи на одушевљење. Вероватно неће.
Србија има све аргументе у рукама. Али, да ли ће то сагледати они са друге стране?
Важно је да поднесемо захтев да нам неко не би рекао – па ви повратак безбедносних снага никад нисте ни тражили. Па ви се нисте ни обратили, ви 23 године ћутите, ваши представници су раније говорили да нема потребе за тим, ви сте то негде прозборили али никад се нисте формално-правно обратили. Па не можете ви да упадате на Косово, а да се нисте јавили у складу са Резолуцијом 1244…. Морамо да се владамо по правним нормама јер те правне норме нама дају правну и животну аргументацију за одбрану државних ставова. Ми не треба да бежимо од њих, ми морамо да се позивамо на њих, јер свима су, колико видим, у свету уста пуна међународног јавног права.
То се изгледа не примењује само према Србији?
– Мени је тај принцип неповредивости граница чланица УН нешто што треба да влада свуда. Питамо само шта је са нашим границама: границе Југославије променљиве, границе социјалистичких република непроменљиве, а онда су ипак променљиве границе република и то баш само Републике Србије. А онда оно што они виде као републику Косово, е и те границе – за њих границе – су исто неповредиве. Дођемо до тога да су само наше границе повредиве и да само кад смо ми у питању онда су то неки посебни случајеви и изузеци који су увек по правилу болни за нас. И да ми ето треба да прихватимо да плаћамо цену за неке погрешне кораке. Та компарација да смо ми неко ко би требало да прође као Немачка 1945. – а чуо сам и тако нешто у незваничним разговорима да нам се то поручује, да смо ми 90-их година били зли момци који сада наравно треба да сносе консеквенце – то просто није историјски и чињенично утемељено.
Поручују нам и да треба да будемо на „правој страни историје“?
– Посебно је опскурна та опсервација или дефиниција. Па ми смо увек били на правој страни историје. Кад то Србија није била на правој страни историје? Па платили смо највећу цену за то што смо били на правој страни. Па ми смо платили највећу цену у људским животима. За разлику од оних који нису баш били на правој страни историје, а данас су респектабилни чланови међународне заједнице.
Mинистaр одбране Милош Вучевић
© Sputnik / Дејан Симић
Можемо онда да кажемо да сви ти западни центри моћи увелико доприносе дестабилизацији на КиМ. Али какав је одговор Србије? Премијерка каже да смо малтене на ивици рата…
– Да не идемо у то да су у географском смислу то западни, северни, источни или јужни центри моћи. Немају све државе исти став, имају своје интересе. Постоје земље које су патрони тзв. косовске независности, они то не крију, подржавају, то је њихово чедо и они ће снажно бранити то што виде као независно Косово.
Али косовска независност потиче пре свега од западних центара моћи…
– Апсолутно, земље квинте су покровитељи онога што виде као косовску независност, немам ту дилему. Нећу да уђем у велику геополитичку игру зато што Србија ту губи, то је клизав терен за нас и нећу да вежу оно што нас мучи од 1999, а ми смо први платили цену – за неке своје размирице и велике игре. Има земаља и на истоку које признају Косово као независну државу, да не буде и ту заблуде. Говорим географски…
Али много мање…
– Има држава и на западу које не признају косовску независност, да се не огрешимо ни о те државе. Има пет чланица ЕУ које не признају Косово као независну државу и на томе смо им захвални.
Ми треба да гледамо себе и наше државне интересе, да разумемо, учимо, разматрамо и схватамо околности које нас окружују, да се не заносимо али и да се не предајемо. Да не одемо у те две крајности: да не одемо у крајност – „готово је, треба се предати, мука нам је, уморни смо, смара нас то, ајде да изађемо више из тог проблема, доста више, пустите нас да живимо“ – а да не одемо ни у наратив – „требало је још јуче да будемо с тенковима у Призрену“. У овим тренуцима и једно и друго је погубно за нас. Зато сам ја за тај средњи пут, за једну озбиљну и одговорну политику.
Многи аналитичари сматрају да су се ови притисци на Србију изазвани како би признали независност јужне српске покрајине и како би увели санкције Русији. Колико у томе има истине?
С једне стране се тражи да Србија уведе санкције Русији, а истовремено се тражи да се ми одрекнемо дела своје територије, да ампутирамо део своје територије и да за нас не постоји поштовање територијалног интегритета и принципа неповредивости граница. Апсолутно се слажем с председником републике кад је рекао да кад бисмо увели санкције Русији аплауз би трајао пет дана, шестог дана долази опет питање КиМ. А када бисмо ми признали Косово као независну државу, да ли стварно неко мисли да би престали сви притисци на Србију и да бисмо били примљени у ЕУ? Имали бисмо један период када бисмо били проглашени сјајном државом, са високим степеном слободе медија, демократије, поштовања људских права, слобода… Био би тај наратив, али да ли би после неког периода опет дошло нешто ново на тему? Ја не могу то да искључим. Искуствено гледајући, рекао бих да би опет нешто дошло.
Зна ли Србија будуће потезе?
– Уз немали број критика, некада оправданих, често неоправданих, добијамо контуре државе која има стратешке циљеве и размишљање. Е сада, што бисмо ми желели да чујемо да се јавно саопште сви наши планови, што бисмо ми ваљда једини морали да покажемо све карте и да потпуно оголимо све оне потенцијале са којима ми располажемо. Па чекајте. Јесу ли они показали све карте? Па шта сад, треба ми први да покажемо наш шпил. Па нећемо да показујемо. Полако, играмо. А успех је и што смо за столом и то људи морају да разумеју.
Пошто ми нисмо велики играч, ми немамо такво наоружање какво неге друге државе имају, немамо такав број становника, немамо такву економију какву неке друге државе имају, морамо да разумемо наше околности. То не значи да се предамо. То не значи да смо малодушни, да смо обесхрабрени, да смо слаби бескичмењаци, кукавице. Само да будемо мало мудри. Мало нам треба, што је Милош Обреновић рекао, да „прође дима кроз оџак“. Мало да ми Срби претекнемо, да ојачамо, да се оснажимо, да мало промислимо, да разумемо. Не да губимо време, не да крадемо време, не да одуговлачимо.
Многи би вам сада рекли да сте из Новог Сада па то све тако лако и полако кажете да имамо времена, а многи са друге стране, поготово они на југу где им гори под ногама, кажу да немају времена за тако неку стратегију за тако неко размишљање.
– Можда некад треба послушати оне који су стрпљиви и мало погледати у историју кад смо били нестрпљиви, некад и напрасно реаговали, како смо пролазили. Некада треба и мудрости и стрпљења. Често су нас други побеђивали стрпљењем, да не кажем лукавошћу
Мало нам треба и искуства да се боље владамо самим собом да би били успешнији. Не треба се стидети тога и не треба то избацивати из нашег карактера да имамо и стрпљења. Па у крајњем случају, зар није трпељива и стрпљива наша религија? Па зар није то једна од суштинских, фундаменталних ствари православља?
Преузели сте Министарство одбране у тренутку сукоба у Украјини. Колико то утиче на стање безбедности у Србији?
– Што се тиче сукоба у Украјини, наравно, то је готово светски рат у односу на употребу наоружања, војне опреме, инфраструктуре, у односу на последице по политику, по безбедност, по економију, по енергетски сектор, геополитику, политику у региону. Да ли се све то рефлектује и на нас? Па и те како. То су велики таласи за наш брод имајући у виду да Србија има, по мени оправдано, дефинисану војну неутралност. Све ово чини нашу позицију још тежом.
Како данас функционише војно-техничка сарадња са Руском Федерацијом?
– Дефакто, она не може да функционише у овом тренутку. Али интересантно је да они који су увели санкције Руској Федерацији, пре свега по питању војне индустрије, не погађају тиме Руску Федерацију у контексту уговорних односа са Србијом. Србија је погођена. Никакву штету нису нанели Руској Федерацији тиме што Србија оно што је платила не може да добије.
Ево платили смо наоружање војне опреме из Народне Републике Кине. Не могу да нам допреме иако нису под санкцијама. Кад питате на Западу нешто да купите онда добијете упит „а шта ће то вама?“. Србија је водила избалансирану политику. Немамо проблем с тиме, платићемо поштено колко треба да се плати оно што ми можемо да купимо, а што је пре свега одбрамбеног карактера, али често ту нема одговора. Истовремено, видите да се сви наоружавају око нас и то значајно.
Питају нас, „па ко ће да нас нападне, па ми смо за мир у свету“. Супер што смо ми за мир у свету али ми смо за мир, а шта је са другима? Нисам схватио да су баш сви други за мир. Држава није хипи комуна.
