U vremenu kada se od Srbije traži da se „suoči sa prošlošću“, Evropski parlament za svog izvestioca imenuje čoveka koji se fotografiše ispred simbola zločina – čoveka koji se, makar i simbolično, stavlja na stranu progona. Ime mu je Tonino Picula.
Time nije kompromitovana samo njegova nepristrasnost – već i moralna osnova evropskog projekta u ovom regionu. Kad evropski zvaničnik stoji uz takav događaj, on ne posmatra – on učestvuje. Evropska unija voli da nastupa kao moralni arbitar Balkana, kao onomad sudije u Hagu. Sa visine govori o „pomirenju“, „pomalo i vašoj krivici“, o „potrebi da svi (Srbi) priznaju greške“.
Ali kada njen izvestilac za Srbiju aktivno saučestvuje u slavi jednog od najvećih etničkih čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata – ta arhitektura se ruši. To više nije dijalog.
To je simulacija pravde. Za hrvatsku političku elitu – to je dan pobede. Za srpski narod – to je dan egzodusa: preko 250.000 proteranih, stotine mrtvih civila, spaljena sela, oskrnavljene crkve.
To nije pitanje različitih tumačenja, to je pitanje ontološkog razdora. Ovo se najlakše objašnjava kao ”paradoks evropskog legitimiteta”, a Tonino Picula kao simptom dijagnoze. Ovo nije samo pitanje jednog političara. Ovo je pitanje paradigme: da li EU želi Srbiju kao pokornog klijenta ili kao ravnopravnog partnera? Jer ako je izvestilac EP neko ko veliča zločin nad Srbima – to znači da Srbi nisu predviđeni kao punopravni deo evropske slike, već kao remetilački narativ koji treba ućutkati, revidirati i prepraviti. Oružje je možda rekvizit, ali poruka nije. I zato ta fotografija nije trivijalna. Taj kadar nije nostalgični trenutak. Nije ni nepromišljen gest. Ona je politička, ali i istorijska poruka, i to ne bilo čija, već čoveka koji bi trebalo da bude most između Srbije i Evropske unije. U tom trenutku, izbrisana je svaka razlika između Knina ‘95. i Brisela ‘25.
Dok Evropski parlament poziva Srbiju na pomirenje i napredak sa puškom u ruci njegovog izvestioca za Srbiju kao dela brigade koja je progonila Srbe iz Krajine, u istoj nedelji Sud BiH izriče presudu Miloradu Dodiku. Predsednik Republike Srpske osuđuje se zbog verbalnog delikta, odnosno odbijanja da poštuje odluku fizičkog lica Kristijana Šmita. To nije pravni proces. To je politička egzekucija. Cilj nije Dodik – cilj je izbrisati institucije Republike Srpske, jednu po jednu. To je diplomatska poruka srpskom narodu:
„Vaše tragedije nisu ni greške, ni propusti. One su politika – i to uspešna.“
Sa Kosova svakodnevno pristižu vesti o nevidljivom nasilju nad Srbima: zabrana povratka, hapšenja, administrativni teror. Zločini bez pucnja, ali sa istim rezultatom: etničko pražnjenje preko makedonske vinske rute. Evropa ćuti, jer istina ne bi bila u skladu sa izveštajima. Zato se izveštaji i ne pišu.
U Hrvatskoj, ćirilica se lomi. Tabla na srpskom jeziku? Prekrečena. Sudska presuda? Nema. U Evropskoj uniji, jedna abeceda je slobodna, druga – nepoželjna. Ako ćirilica izaziva nasilje, onda problem nije u pismu, već u ideologiji koja mrzi pamćenje.
U Crnoj Gori, srpski jezik govori skoro polovina građana. Ali on nije zvaničan. Srbi su narod koji postoji, ali ga ustav ne prepoznaje. U evropskom diskursu, ovo se zove „progres“. U istorijskom pamćenju – asimilacija. Zato se ne radi samo o Piculi. Radi se o strukturi koja Srbe ne vidi kao narod s pravom na bol, već kao metu za prevaspitavanje.
Na samom kraju došli smo i do Beograda!
Dok Picula nosi pušku, opozicija u Beogradu nosi evropske bedževe. Neki od njih i danas sede sa Piculom na forumima, pozivaju ga u Beograd, potpisuju deklaracije. Njihovo ćutanje nije samo oportunizam, to je događaj moralnog sloma. Nekada je studentski pokret bio nosilac nacionalne svesti. Danas, akademski aktivizam u Srbiji ćuti pred slikom evropskog izaslanika sa puškom. Za njih su identitet, jezik i istorija – „nazadni koncepti“. Njihove parole su progresivne, ali njihova ćutnja je regresivna. To nisu studenti budućnosti – to su produžene ruke tuđe prošlosti.
Kako treba da izgleda odgovor Srbije?
Ne treba vikati. Ne treba moliti. Ne vikom. Ne povicima o „duplim standardima“. Već hladno, jasno, civilizovano i nepokolebljivo. Treba jasno reći:
„Izvestilac koji je politički učesnik u slavljenju zločina nad mojim narodom – nije prihvatljiv sagovornik.“
To nije agresija. To je pravilo samopoštovanja. Evropa danas ne mora da voli Srbe. Ali ako želi da s nama gradi budućnost – mora nas priznati kao ravnopravne. Fotografija Tonina Picule sa puškom u ruci, u Kninu, poništava sve rezolucije, deklaracije i izveštaje. U toj slici je sve: ćutanje o Dodiku, o Kosovu, o ćirilici, o jeziku, o blokaderima, o opoziciji.
Izvor: NSuživo
