STARI ZANATI: Nema porodice u Kikindi bez porodičnog portreta iz „Fotografske radnje Sretenović“

Jedna od najstarijih fotografskih radnji u Kikindi i prva za izradu fotografija u boji, u vlasništvu je porodice Sretenović. Priča počinje 1938. godine, kada je začetnik tradicije ove porodice, Vasilije, rodom iz sela Negrišori kod Guče, izučivši zanat u Rumi, a potom u Beogradu, došao u Kikindu i odlučio da ostane. Tradicija duga 84 godine prenosi se s kolena na koleno, pa gotovo da ne postoji porodica u Kikindi koja nije ovekovečila neki trenutak kod Foto Sretenovića.

Kada je Vasilije Sretenović, rodom iz sela Negrišori kod Guče odlučio da izuči fotografski zanat u Rumi, kod majstora Koste Vanđelovića, gde ga je pekao 4 godine, pa u Irigu, a onda punu deceniju ostao u Beogradu kod fotografa Lončarevića u Balkanskoj ulici, verovatno ni sam nije mogao da pretpostavi da će ga prst sudbine uputiti u Kikindu. Upravo je ovde Vasilije davne 1938. godine otvorio prvu fotografsku radnju I bio jedini Srbini, pored petorice Nemaca koji se bavio fotografijom. U Kikindi je upoznao Danicu Romakov, lepu pomoćnicu koja je došla kod njega da radi, a onda su svili I porodično gnezdo. U Beogradu je Vasa stekao reputaciju, bio je dobar radnik, dogurao čak do poslovođe, priča njegov sin 81-godišnji Sreten Sretenović, Ipak, sudbina je odredila njegov put.

– A u toj radnji je bilo zaposleno trideset pet radnika, on je vodio tu radnju deset godina. U balkansjoj ulici su bile sve zanatske radnje, bio je jedan Kikinđanin koji je bio pekar i jedan berber. Kod pekara je išao na burek na doručak, a kod berbera na šišanje. Oni su ga nagovarali da dođe u Kikindu, kao dobro je mesto, biće posla za tebe. I na kraju ga ubedili, januara 1938.godine on pokupi svoje stvari i krene. Mada ga je gospodin Lončarević njemu nudio i duplo i troduplo veću platu samo da ostane ali nije hteo. Prvog maja 1938. otvorio je radnju u Kikindi i počeo da radi. On je rodom iz jednog malog sela koje ne postoji na karti jer to je par kuća svega, kod Guče, čuvene po trubi, u planinama gore, zove se Negrišori. Na turskom znači crno selo, jer su turci tamo stradali kad su prolazili, dobili su šta su tražili, prepričava sećanja i očeve priče, Sreten Sretenović, najpoznatiji kikindski fotograf.

Vasilije je otvorio radnju na mestu današnjeg Udruženja multipleskleroze, kupivši je tada od gazde Josifa Kelera. Sreten je odrastajući gledao oca kako radi i razvija zanatski posao. Imao je stariju sestru koja je sada pokojna, a mlađi brat nije bio zainteresovan da nasledi fotografsku radnju.

– A ‘73. je predao radnju meni. Celo vreme je on bio vlanik i vodio je radnju vrlo uspešno. Imao je dobar inventar, to je bio običan gfotoaparati, aparat za pravljenje slika, povećavajući aparat takozvani, nije bilo tu eletrkonike, već se dizanjem aparata smanjivalo ili uvećavalo. Ja sam rano počeo da se petljam sa tim aparatima, imao sam i svoj, pa sam počeo u školi osnovnoj. Tu je bio moj nastavnik fizike i matematike Milorad Santovac pa smo držali foto sekciju koju sam vodio i obučavao đake. Kada sam 1957. završio osnovnu školu moj otac nije bio tada u Kikindi, majka je bila sama sa nas troje, tu su bila i dva brataod strica i jedna sestra i ona nije značla šta sa nama pa kaže hajde u radnju…Dobio sam knjižicu iz škole i sutradan sam već bio u radnji. Od tada pa evo, još i danas, priča Sreten.

I tako, s kolena na koleno, Sreten je predao radnju sinu Vladimiru. A došlo je i drugo vreme, moderno, a sa njim I digitalna fotografija. Ipak, čuva svoje aparate i opremu, za koju je emotivno vezan, i tvrdi da nijedan digitalni aparat neće moći da napravi tako dobru fotografiju kao analogni. Zbog svega je i manje posla.

– Danas je drugo vreme, danas imate pare kupite aparat i otvorite radnju, a ja sam morao da učim iako sam kod oca bio morao sam tri godine da budem učenik. Pre podne u radnji na praksi, popodne u školi. Onda sam završio zanat, postao sam, kako se govorilo u ono vreme kalfa, pomoćnik i radio sam kod oca sve vreme. Bilo je jako važno naučiti baratati i sa svetlom i sa hemikalijama i sa aparatima. Najviše smo se bavili portret i porodičnim fotografijama. Momci i devojke su se slikali da bi im ostalo za uspomenu. A najviše posla bilo je od vojske, u Kikindi je tada bila velika vojska, jako je puno vojske bilo, kad dođe mlada vojska to je bilo svađe ko je pre došao ko će pre da se fotografiše, treba da se šalje rodbini, devojkama, to je bio jedan period kad je bilo puno posla, seća se Sreten.

Stari foto aparat koji zauzima posebno mesto u Sretenovom srcu star je preko stotinu godina. 1939. godine kupio ga je njegov otac Vasilije od jednog fotografa iz Beograda I tad je još bio polovan.

– To je tako urađeno da ne može da se pokvari. To je specijalno pripremljeno drvo. Kasete u koje se ulagao film su morale tako precizno da budu napravljene da se ne bi film osvetlio, nije uticala ni vlažnost vazduha ni ništa, to je kuvano orahovo drvo, kaseta je služila večito, imam još jednu kod kuće koja funkcioniše. Početak mog učenja bio je na pločama, sa jedne strane bila je emulzija, a to su bila idealno pripremljena stakla obe povrpine su potpuno jednako bile razmaknute, to se zvalo plankparalelno staklo, bilo je potrebno da se pazi kad se radi da se ne ošteti jer onda više slike nema, to se razbije. Posle je Fotokemika iz zagreba počela da proizvodi neki plan film, rezane filmove istog formata kao i ploče što su bile, sa njima se mnogo lakše radilo. Kompletno se oprema donosila iz Zagreba, objašnjava nam naš sagovornik.

Prvi Vasilijev naslednik završo je školu za učenike u privredi, koja se nalazila u dvorištu Ekonomske škole i Gimnazije i jedan je od poslednjih zanatlija koji su iz nje izašli. Naručivali su fotografije i klijenti iz Nemačke i Amerike, a posebno je interesantan slučaj iz Australije.

– Ima jedan slučaj naš jedan Srbin je u Australiji bio u rudnicima i pronađena je jedna fotografija u rudniku sa našim logom, Foto Sretenović. Ja sam radio našeg čuvenog Miku Antića, prvo književno veče kad je bilo u Mokrinu, mene su iz naše opštine zvali da fotografišem. Najviše fotografija sam uradio za Naftagas i Tozu Marković. Radio sam fotografije Kikinde i naših fabrika iz aviona. Pozvali su me, na banatu je bio mali aerodrom, nije mi bilo baš svejedno ali sam prihvatio. Providio se kroz pod avion, a ja trebao da slikam jedan pogon Tozin, ja gledam kroz prozor, ne može da se podesi ugao da mogu da vidim, kad se avion okrenuo umalo nisam ispustio aparat, priseća se Sretenović.

Objektivom starih fotografa ovekovečeni su mnogi značajni ljudi, Mika antić, fudbaleri, Drug Tito, lepotice za Mis Banata i gotovo svaka porodica u Kikindi I šire.

– Pripreme za fotografisanje su bile posebne. To je moralo da štimuje sve. Imali smo veliko ogledalo i tu se svakak mušterija pripremala za slikanje. Dolazili su kod nas, ovde je održan izbor za Mis Banata, moj otac je odmah angažovao te devojke da dođu na slikanje. Mi smo imali njihove velike fotografije, to se radio format pedeset puta šezdeset. Čuveni fudbaleri, dolazio je Šekularac, Bora Kostić, a ja sam 69.godine fotografiosao kad je Tito dolazio u Kikindu, imao sam velike fotografije 90×120, te su fotografije nestale, kaže Sreten.

Fotografija je u današnje vreme mnogo izgubila na značaju, često je to sada samo prolazni trenutak zabeležen da bi se objavio na nekoj društvenoj mreži. Značaj koji je nekada imala, srećom, čuvaju stari, dobri fotografi kakav je Sreten Sretenović.