Neonatologija Kikinde u sigurnim rukama, kaže dr Gordana Bistričić, nakon odlaska u penziju

Mesec dana je prošlo od kako je sugrađanka doktorka Gordana Bistričić, neonatolog, otišla u zasluženu penziju.

Lekar je koga će brojne generacije, pre svega majki,  da pamte kao izuzetno posvećenu i odgovornu osobu i kao divnu osobu.

Prve penzijske dane, dr Gordana užurbano troši, na putovanja, prijatelje, porodicu i izuzetno nam je drago što je izdvojila vreme i za nas.

Dr Gordana Bistričić, neonatolog, nedavno je iz kikindske bolnice, gde je provela radni staž, otišla u zasluženu penziju. Ko je imao priliku da je upozna sigurno će reći da mu je žao jer je uz nju svaka majka, posebno novorođenčadi imala podršku kakva joj je potrebna najpre u prvim satima upoznavanja sa bebom. Dr Bistirčić je radni vek provela u Kikindi, a rođena je u Zrenjaninu gde je završila osnovnu i srednju školu, a potom Medicinski Fakultet u Beogradu. Prvo radno mesto bilo je u seoskoj ambulanti u Banatskom Velikom Selu gde 1984. godine započinje lekarsku karijeru. Prošlo je 36 godina.

– Moj dolazak u Kikindu, odnosno dolazak na prvo radno mesto u Banatsko Veliko Selo je bio slučajan i ja sam tada razmišljala da je to privremeno rešenje. Međutim, dolazi i moj suprug, ostali smo tu evo ove silne godine i sad mogu da kažem da sam Kikinđanka. Dobila sam specijalizaciju 1987.godine a u porodilištu sam neprestano bila od 1995.godine kada sam završila i tu užu specijalizaciju iz neonatologije. Kad pogleda čovek, dug je to period. Ali eto, što kažu, prođe život brzo a ne radni vek i kao da je juče bilo, kaže za TV Kikindu dr Gordana Bistričić, neonatolog.

Ova 2020., poslednja godina radnog staža bila je dosta turbulentna za dr Gordanu. Zbog epidemije je u bolnici skoro pa konstantno bilo vanredno stanje. I sama je obolela od virusa korona, bila u izolaciji, ali su se, kako to život zna da namesti, usput dešavale i brojni privatni lepi trenuci.

– Lako se čovek navikne na nešto što je lakše. Možete duže da prošetate, da ospavate, jednostavno imate stvari za neke stvari za koje je ranije bilo manje vremena. Prvo sam bila u izolaciji, pa na godišnjem odmoru, pa posle na putovanju, taj prelaz je došao postepeno, nisam ga osetila, pa onda samim tim, za sada ne mogu da kažem da mi je nešto teško. Iako se zna da kada ste u penziji, ljudi to različito prihvataju, izopšteni ste iz jedne sredine, više ne pripadate velikoj porodici kojoj ste pripadali, no, apsolutno gledam život s pozitivne strane i mislim da ću imati vremena za neke stvari koje nisam stizala ranije, iskrena je dr Bistričić.

Svojom stručnošću, znanjem ali i posvećenošću, dr Gordana Bistričić pružila je impuls života mnogim bebama i majkama. Upravo njena uža specijalizacija, neonatologija, rad sa tek rođenim pa i preveremeno rođenim bebama joj već sad najviše nedostaje.

– Razmišljala sam da je kroz moje ruke prešlo između 12.000 i 15.000 novorođenčadi, i to je bila ona moja uska struka i to mi najviše nedostaje. Moram da priznam da mi najviše nedostaju ti pacijetni i nedostaje mi moj kolektiv, koji je stvarno savršen, bez obzira da li je to porodilište, dečije odeljenje, dečiji dispanzeri, patronažna služba. Ali one noćne smene, i nekada neke teške situacije koje su se dešavale, na sreću ne često, to je ono što čovek potisne. Ali zaista mi moji mali pacijenti, koji ne znaju ništa da kažu a ne znaju ni da slažu, najviše fale, kaže dr Gordana.

Odlazak u penziju jednog ovako značajnog lekara zaista jeste veliki gubitak za Kikindu, iako je prelepo videti dr Gordanu kako nasmejano uživa u svom vremenu sveta. Kaže da je kikindske bebe ostavila u sigurnim rukama.

– U neku ruku moja naslednica, dr Biljana Plemić je jedan savršen lekar, i verujem da će isto tako nastaviti neku tradiciju, a i svi mladi lekari, odnosno u najboljoj snazi koji su na dečijem odeljenju i koji pretpostavljam da su ipak nešto od nas naučili, kao što smo mi naučili od naših prethodnika, jednostavno sam zadovoljna jer ovaj kadar koji ostaje jeste na zavidnom nivou, zaključuje dr Bistričić.

Priznanja i brojna postignuća dr Bistričić svakako su pratila njenu lekarsku karijeru ali je ipak najveća nagrada zahvalnost za podršku i oslonac koju je pružila nekada bebama a danas ljudima koji hodaju ovim gradom.