Da li ste znali?

Kroz istoriju, imena mnogih vrsta povrća i voća nastajala su prema njihovim karakteristikama, a ludaja je jedan od najlepših primera. Gorostasna lepotica, koja je zahvaljujući svom impozantnom, okruglom obliku i velikim dimenzijama postala prepoznatljiv simbol, zauzela je posebno mesto u Kikindi, a njen status je toliko važan da se svake godine u ovom gradu organizuje manifestacija posvećena upravo njoj. Ludaja, koja se nekada lako gajila u povoljnim klimatskim uslovima Banata, nije bila samo sastavni deo zimskih jela, već i stočna hrana. Njeno seme, izuzetno plodno, bilo je cenjeno među poljoprivrednicima, a domaćinstva su je često gajila. Iako je ludaja bila prisutna i u drugim delovima Srbije, Kikinda je postala prepoznatljiva kao grad u kojem je ovo povrće steklo status prave tradicije. Manifestacija koja danas slavi ludaju, “Dani ludaje”, nije nastala slučajno. Prvi koraci ka njenom organizovanju učinjeni su još u prošlom veku, kada su ideju za organizaciju “Ludaja bala” pokrenuli Dragan Strajnić I Lazar Tešin, tadašnji direktor SC ,,Jezero”. -,, Bila je jedna interesantna manifestacija na Čenejskim salašima. Tamo je bila jedna elita novosadskih intelektualaca, bio je profesor doktor Lazić koji je posle bio glavni, odgovorni urednik PČESE, Đorđe Balašević, Raša Popov…Vraćajući se sa tog dođaja pitao sam Lazu zašto mi ne bismo napravili jednu ovakvu manifestaciju, znaš onu pesmu kad se popneš na ludaju, na sred njive u tulaju…” priseća se Strajnić. Ideja je i tada bila i više nego jasna – da se ludaja slavi kroz kulturološke i gastronomske aktivnosti, ali i kroz okupljanje ljudi koji su imali vezu sa Kikindom i njenom tradicijom. “Ludaja bal” – preteča “Dana ludaje”  Prvi “Ludaja bal” organizovan je u nekadašnjem Lovačkom domu koji je bio pod upravom ,,Jezera”. Na jesen, organizatori su pozvali oko 200 zvanica iz Kikinde, intelektualaca i radnika iz oblasti kulture. -,, Pripremili smo raznovrsne đakonije od ludaje – počevši od koktela koji se služio na samom ulazu, pa sve do kompletnih obroka, gde je svako jelo, od predjela do glavnog jela, bilo obogaćeno ludajom. Muziku smo doveli iz Beograda, a kao članovi Upravnog odbora Turističkog saveza, zajedno sa Dragišom Ugarčinom, Vasom Trifuncem i Elmirom Balogom, predložili smo da organizujemo manifestaciju na trgu. Njihov odgovor bio je pozitivan, pa smo prikupili sredstva i krenuli sa realizacijom. Šanji Kelemen je u saradnji sa vaspitačicama iz predškolske ustanove dogovorio da mališane obuku u kostime jesenjih plodova, te su u karnevalu uz decu iz ,,Gusala” prodefilovali do bine koja je tada bila postavljena ispred Kurije. Organizovali smo i dvadesetak fijakera – tada smo imali najviše fijakera u celoj Jugoslaviji, a sada u Srbiji. Karneval je bio veličanstven, kretao se od OŠ “Jovan Popović” preko ulice Generala Drapšina, pa sve do bine. Naš poznati pesnik i književnik Raša Popov bio je zadužen za merenje ludaja, koja se merila na licu mesta dok je program vodila naša čuvena glumica Marija Ostojić. Sećam se da je prva ludaja imala težinu od 99 kilograma,” evocira svoje uspomene idejni tvorac najstarije kikindske manifestacije. Budući da se ludaja gaji u Kikindi više stotina godina, naravno da nije prošla nezapaženo ni van granica Srbije. Tako je nastala  zanimljiva anegdota o ludaji koja je postigla težinu od 300 kilograma! Takve priče postale su deo legendi o ludaji, ali i o Kikindi kao njenoj domovini. -,, Tane Ibrajter, naš novinar, napisao je izuzetno lep članak u Ilustrovanoj politici, na dve strane u boji, koji je stigao čak do Amerike. Jedan naš inženjer iz Kikinde, koji je emigrirao u Ameriku 1955. godine, pročitao je taj tekst i napisao pismo meni i Lazi. U pismu je naveo da, ako neko od nas bude dolazio u Ameriku, on će nas odvesti na jedno polje ludaja gde rastu izuzetno teške ludaje. Igrom slučaja, delegacija iz Kikinde je zajedno sa “Guslama” putovala u Ameriku, dok je druga delegacija išla u Norvešku. Oni su pronašli tog čoveka u Americi, i on ih je odveo na polje ludaja. Kada se Laza vratio iz Amerike, rekao mi je: „Zamisli, ludaje su tamo teške 300 kilograma! Celo polje ludaja je od po 300 kilograma!” Na to sam mu rekao: „Nemoj, molim te, da te neko čuje kako pričaš nešto što nije istina!“ On mi odgovori: „Časna reč!” Prvih godina manifestacije mi smo imali ludaje teške do 99 kilograma, ali tada nije bilo takmičenja za najduže ludaje, već samo za one u težinskoj kategoriji. U našu manifestaciju uključio se i profesor dr. Berenji, stručnjak koji je doktorirao na temu ludaje, čime je ovaj događaj podignut na viši nivo. Zahvaljujući njemu, ušli smo u svetsku asocijaciju proizvođača i manifestacija vezanih za ludaju. Od prvog dana imali smo jasnu viziju – ovo je manifestacija koja okuplja celu porodicu. Bake i majke su pravile kostime za decu, a deke i očevi su se brinuli o konjima. Sećam se jednog konjičkog susreta na Vašarištu, gde smo se pojavili sa dvadesetak, tridesetak fijakera. Posebno je bilo kad su nam se pridružile devojke sa Kelebije u prelepim odorama, jašući svoje bele konje, uz mažoretkinje. Svake godine trudili smo se da uvedemo nešto novo. Za vreme rata, manifestacija je zamalo prestala. Rekao sam Lazi: „Ako ove godine ne održimo Dane ludaje, neće ih biti ni sledeće godine i manifestacija će se ugasiti.” Obratio sam se tadašnjem gradonačelniku Kikinde, Raji Popoviću, i rekao mu da ćemo Dane ludaje održati u dvorištu OŠ „Vuk Karadžić”. Došao sam sa svojim žutim kolima, postavljena je bina, i uz sav trud smo održali manifestaciju. Bio sam čvrsto uveren da, ako izgubimo duh manifestacije, gubimo sve. Održali smo kontinuitet i on traje i danas. Ono što je počelo sa 2.300 posetilaca sada privlači na desetine hiljada. Imponuje brojka od 40 godina postojanja manifestacije, Imam zaista nešto što će mi ostati za ceo život, deo nečega što smo Laza I ja uspeli da uradimo za ovaj grad,” zaključio je Strajnić.

Velika Kikinda, jedna od najmlađih varoši u Banatu, bila je pretežno srpsko mesto, dok su manjinske zajednice činili Nemci, Mađari i Jevreji. Kao centar Dištrikta (1774-1876), bila je povezana sa svetom zahvaljujući železnici i telefonskim linijama. U periodu naglog privrednog razvoja, kulturna scena grada doživljava procvat, predvođena krugom dr Jovana Pačua. U njegovom krugu su delovali dr Milan Petrović, Đorđe Vlahović, Đoka Radak, dr Živko Bogdan i drugi, koji su dali zamah osnivanju pevačkog društva „Gusle“. Na Pačuovu inicijativu, 1873. godine osnovan je stalni muški hor, koji je 1876. godine proširen ženskim glasovima i prerastao u Pevačko društvo „Gusle“. Borba za zvaničnu registraciju Društva pred mađarskim vlastima trajala je dve godine, ali originalni osnivački akt nije sačuvan. Tokom Prvog svetskog rata, najstarija arhivska građa Društva je nestala. Kada je Društvo obeležavalo pedeset godina postojanja, Spomenica je sastavljena isključivo na osnovu sećanja najstarijih članova. Pevačko društvo „Gusle“ prvi put je nastupilo 14. februara 1876. godine. Već sledeće, 1877. godine, dobilo je naziv „GUSLE, Društvo za negovanje muzike“. Osnivač i prvi predsednik Društva bio je advokat Milan Petrović Tuturov. Iako su uslovi za rad bili skromni, osnivače je krasio veliki entuzijazam: „Na probe su dolazili sa svećama u džepovima, a zimi su nosili i ogrev kako bi se probe mogle nesmetano održavati“. Nakon kratkog perioda pod vođstvom Frisa, dirigentsku palicu preuzima Josif Marinković, čiji dolazak označava značajan napredak Društva. Pod njegovim vođstvom, „Gusle“ postaje mešoviti hor sa posebnom sekcijom za instrumentalnu muziku. Godina 1880. bila je prelomna za „Gusle“, jer je na mesto horovođe došao Robert Tolinger, muzičar visokih kvalifikacija i vrhunskog obrazovanja. Svojim stručnim znanjem i energijom, Tolinger je podigao nivo Društva na zavidnu visinu. Tokom deset godina boravka u Kikindi, komponovao je brojne kompozicije za muški i mešoviti hor, kao i za solo pevanje. „Gusle“ su u to vreme ove kompozicije štampale u Beču, što je predstavljalo ogroman doprinos srpskoj muzičkoj kulturi. Većina Tolingerovih štampanih dela i danas se čuva u arhivu Društva. Pored toga, Tolinger i Milan Petrović pokrenuli su prvi srpski muzički časopis pod nazivom „Gudalo“. Nakon deset godina uspešnog rada, Tolinger napušta Kikindu, a na preporuku Antonína Dvořáka, za horovođu „Gusala“ dolazi Hranislav Hartl. Posle Hartla, horovođe su postali Matijas Melihar, a zatim Franta Vah. Tokom ovog celog perioda, Društvo ne samo da je održavalo redovne probe i nastupe, već je redovno učestvovalo i u bogosluženjima u crkvi. Prvih pedeset godina postojanja Pevačkog društva „Gusle“ obeleženo je uspešnim negovanjem horskog pevanja i instrumentalne muzike, kroz aktivno učešće u svim značajnim srpskim kulturnim manifestacijama tog doba, kao i izdavanjem muzičkih kompozicija, čime su značajno doprineli razvoju srpske muzičke kulture. U tom periodu, „Gusle“ su inicirale osnivanje i postale član Saveza Jugoslovenskih pevačkih društava. Iako su celog veka tražile adekvatan prostor za rad, Gusle su se često selile iz jedne zgrade u drugu, suočene s neadekvatnim uslovima, hladnim i tamnim salama i hodnicima. Pored toga, stalna borba za finansijska sredstva dodatno je otežavala rad entuzijasta Društva. Međutim, od obeležavanja stogodišnjice Društva počinju se nazirati trajna rešenja – „Gusle“ su 1978. godine dobile svoj stalni prostor u zgradi Kurije. Od tada pa do danas, prostor se kontinuirano rekonstruisao i adaptirao, čime su „Gusle“ napokon dobile kvalitetne uslove za rad, što je značajno doprinelo razvoju svih sekcija Društva. Veliki narodni orkestar „Gusala“ formiran je 1993/94. godine pod rukovodstvom Zorana Petrovića, koji i danas vodi ovaj orkestar. Petrović je svoje bogato muzičko iskustvo preneo na brojne članove novoformiranog orkestra, a zahvaljujući njegovim neiscrpnim idejama, talentu i znanju, „Gusle“ su dostigle vrhunac muzičkog stvaralaštva tog perioda. Njegovim dolaskom započelo je novo poglavlje u muzičkom životu Društva, s novim muzičkim programom koji prezentuje tradicije različitih delova Srbije i Balkana. Takođe, njegov rad je obuhvatao autentične muzičke interpretacije koje su pratile koreografije igrača ansambala „Gusala“, čime je doprineo očuvanju arhaičnih zvukova specifičnih za određene regione, prilagođenih orkestru i scenskim zadacima. Pevačke grupe u ovom periodu vodili su Igor Popov, Zoran Petrović i Magdalena Popov, dok su dirigentsku palicu nad horom držale Tatjana Ivanica, Eva Aranjoš Francuski i Snežana Kovačević. Pored toga, značajan doprinos radu „Gusala“ dala je i izvorna grupa „gajdaš i bećaruše“, koja je, pod rukovodstvom Branislava Zarića, negovala izvorni melos ovog kraja. Nakon Zarića, muziciranje na banatskim gajdama nastavio je Igor Popov.

Samo tri kilometra južno od Kikinde, u dolini ispod nasipa Kikindskog kanala, nalazi se bogomolja Vodica, mesto koje krije neobične priče i legende. Ovaj kompleks, podignut 1865. godine i koji pripada Eparhiji banatskoj Srpske pravoslavne crkve, obuhvata crkvicu, konak i kuću čuvara, te je prepoznat kao kulturno dobro od velikog značaja. Jedna od najpoznatijih legendi vezana je za čobana koji je, dok je čuvao stado, oprao noge u maloj barici ispod brda, gde je izvirala tanka struja vode. Posle nekoliko dana, primetio je da su mu noge potpuno ozdravile. Tako se raširila priča o lekovitosti izvorske vode na Vodici, zbog čega su ljudi sa raznim tegobama počeli da dolaze u nadi da će i oni pronaći isceljenje. Druga priča spominje istog čobana, ali ovog puta je u centru pažnje bolesna ovca. Zaglavila se u blatu pored izvora i ostala tamo ceo dan. Kada je čobanin sutradan došao, zatekao je ovcu kako veselo trčkara, potpuno oporavljena. Ubrzo su na tom mestu iskopani bunari, a meštani su primetili da voda iz njih poseduje lekovita svojstva. Oni koji su ispirali oči ovom vodom primećivali su poboljšanja, pa su molitve za zaštitu od bolesti i ozdravljenje postale uobičajene na ovom mestu. Vremenom, Vodica je postala destinacija za mnoge bolesnike i vernike, naročito tokom praznika poput Duhova, Ognjene Marije i Male Gospojine, kada su se ovde okupljali da bi ispirali oči i delove tela vodom iz bunara, koju su prozvali „svetom vodom.“ Prvi pisani trag o Vodičkoj Bogomolji potiče iz 1837. godine, kada je zabeleženo da se na mestu zvanom Valov, gde voda suzi iz brda, nalazi krst sa dve ikone i koliba pokrivena trskom. Ovi zapisi ukazuju na to da je Vodica bila svetilište i pre toga vremena, s obzirom na to da je krst podignut i da je izvor bio zaštićen kolibom. Kapela, izgrađena 1865. godine, ima dimenzije 3,5 metara dužine, 2 metra širine i 2,6 metara visine, sa malim tornjem i jednim zvonom. Na južnom zidu unutrašnjosti crkvice postavljena je ploča sa natpisom: „Srpska crkvena opština Velika Kikinda – BOLNICIMA 1865. godine.“ Kapela je posvećena Svetoj velikomučenici Marini, poznatijoj kao Ognjena Marija, a nekada su se na njen dan organizovale litije iz Kikinde do Vodice. Da bi vernici i bolesnici imali zaklon, 1895. godine je izgrađen konak, smešten u brdu pored crkvice. Unutrašnjost crkvice nije bila oslikana sve do 2009. godine, kada je rad na ikonopisanju započela poznata umetnica Sandra Stanković iz Kikinde. U središtu zaobljenog zida crkvice dominira ikona „Bogorodica šira od nebesa sa anđelima,“ okružena ikonama Svete Petke i Svete velikomučenice Marije. Ceо kompleks Vodice je 1980. godine proglašen spomenikom kulture, a 1991. godine dobio je status nepokretnog kulturnog dobra od velikog značaja. Ova bogomolja, sa svojom bogatom istorijom i duhovnim nasleđem, nastavlja da privlači mnoge vernike i posetioce koji traže utehu i isceljenje. Foto: Wikipedia

  Zgrada u kojoj se danas nalazi Narodno pozorište Kikinda sagrađena je 1893. godine. Na ovoj lokaciji nekada je bio restoran Nacional, a danas je deo prostorno kulturno-istorijske celine Gradskog jezgra Kikinde i igra važnu ulogu u kulturnom životu grada i svih Kikinđana. Narodno pozorište Kikinda osnovano je 2. decembra 1950. godine kao Gradsko pozorište, da bi status profesionalnog teatra steklo tek 1992. godine. Pozorište je nekoliko puta menjalo naziv. Osnovano je najpre kao Gradsko pozorište, da bi 1953. godine bilo preimenovano u Gradsko amatersko pozorište, a od aprila 1956. godine nosilo je naziv Narodno amatersko pozorište. Današnji naziv, Narodno pozorište Kikinda, dobilo je 27. juna 1991. godine, a već sledeće godine postalo je profesionalno pozorište. Pre osnivanja pozorišta, u Kikindi su se od 1796. godine mogle videti samo predstave gostujućih glumačkih trupa. Prva predstava na srpskom jeziku izvedena je 1824. godine – bio je to Sterijin komad „Svetislav i Mileva” koji je pripremila grupa kikindskih omladinaca i studenata. Premijera je održana 1834. godine u gostionici „Kod zlatnog pluga”, koja se nalazila u današnjoj Dositejevoj ulici, čime je označen početak stalnog pozorišnog života u Kikindi. Godina 1950. bila je ključna za dalji kulturni razvoj Kikinde, jer je tadašnji Izvršni odbor Narodnog odbora grada Kikinde doneo rešenje o obrazovanju „Uprave Gradskog pozorišta” sa ciljem preduzimanja potrebnih mera za otvaranje pozorišta. Prva predstava izvedena za građanstvo bila je „Koštana” Borisava Stankovića, 2. decembra 1950. godine u režiji Save Pavlovića. Zgrada pozorišta je prošla kroz nekoliko faza rekonstrukcija kako bi se unapredili uslovi za rad. Prva velika rekonstrukcija započeta je 1978. godine, kada su rekonstruisane glumačke garderobe, sanitarni čvor i zamenjen crep na krovu sale. Tokom 1992. godine, izgrađena je pomoćna zgrada za odlaganje kostima i scenografije. Rekonstrukcije su izvođene i 1993. i 2003. godine, a decembra 2019. godine, pozorište je dobilo novi foaje. Kikindski ansambl se tokom decenija oprobao u različitim žanrovima – od klasične i savremene drame, komedija, tragedija, mjuzikla, predstava iz narodnog života do predstava za decu. Predstave sa najdužim stažom i najvećim brojem izvođenja su „Pa izvol’te u Sakule”, „Crvenkapa i zbunjeni vuk”, „Preljubnici”, „Nastojnik”, „Slavuj i kineski car”. Predstave se igraju na velikoj sceni, a od 1959. godine i na maloj sceni. Do oktobra 2019. godine, Narodno pozorište Kikinda premijerno je prikazalo 337 predstava, kontinuirano obogaćujući kulturni život grada i regiona. Narodno pozorište Kikinda je značajan kulturni centar, a njegova bogata istorija svedoči o strasti i posvećenosti generacija koje su radile na njegovom razvoju. Od prvih predstava u gostionici „Kod zlatnog pluga” do savremenog profesionalnog pozorišta, ono ostaje stub kulturnog identiteta Kikinde.

Kikinda se ponosi jednim od najzanimljivijih spomenika industrijske arhitekture iz 19. veka – Suvačom, suvim mlinom koji su pokretali konji. Ovaj jedinstveni objekat, izgrađen 1899. godine, čuva uspomenu na period kada su mlinsko kamenje pokretale životinjske snage, a brašno iz Kikinde bilo čuveno i na bečkom dvoru. Suvače su u ovom delu Banata građene i pre vetrenjača, a u periodu kada su vetrenjače i vodenice dominirale pejzažom, izdvajale su se po tome što nisu zavisile od prirodnih uslova poput vetra ili vode. U Evropi su danas preostale samo tri suvače – osim kikindske, jedna se nalazi u Sarvašu (Mađarska) i druga u Otoku (Hrvatska). U Kikindi je tokom 1847. godine bilo čak 51 suvača, što govori o njihovom značaju u prošlosti. Suvača je izgledala kao kružni objekat prečnika nešto ispod dvadeset metara sa kupastim krovom prekrivenim biber crepom. Unutar nje smešten je mehanizam za mlevenje, koji su pokretali upregnuti konji. Veliki horizontalni točak, sličan točku seoskih kola, okretao je drvenu osovinu koja je pokretala mlinsko kamenje. Bila je formirana od 14 opekom zidanih stubova koji nose dominantnu krovnu konstrukciju u obliku višestrane piramide u funkciji pogonskog prostora, i dvoslivno pokrivenog, pravougaonog dela podeljenog na mlin i mlinarevu sobu. Bočno uz pravougaoni deo dozidana je pomoćna prostorija, a uz severni zid prostorija sa tremom u njenom produžetku oslonjenim na dva stuba. Meljava se vršila u mlinskom delu u kojem su smešteni kamenovi i sita na spoju kružne i pravougaone osnove. Raspon velikog kola iznosio je oko 15 metara, sa obimom od oko 45 metara, dok je visina u centru piramide bila 8,55 metara. Krovna konstrukcija je drvena, prekrivena biber crepom, kao i mlinski prostor i stan mlinara. Mlinski prostor je pravougaone osnove, sa krovom nižim od krova Suvače. Pod je od nabijene zemlje, a zidovi od naboja debljine su 55 cm. Za jedan sat rada, par konja mogao je samleti i do 100 kilograma žita, paprike ili bibera. Podaci o početku razvoja mlinarstva su retki i variraju. Primitivne metode uključivale su mlevenje žita pljosnatim kamenjem, što je rezultiralo slabim izlazom brašna zbog nižeg kvaliteta zrnevlja i manje efikasnosti. U kasnijim fazama, tehnike su evoluirale, prelazeći sa avana na ručno mlevenje pomoću pljosnatog kamenja okruglog oblika. Postepeno, proces se modernizovao prelaskom na kružno kretanje kamena, poznato kao žrvanj. Žito je bilo ručno sipano kroz otvor gornjeg kamena, dok je donji kamen vrteo i meljao žito u brašno. Ova tehnika omogućila je efikasnije mlevenje, sa mogućnošću proizvodnje većih količina brašna. U XIX veku, banatsko žito je bilo među najcenjenijim u Evropi, što je dovelo do izgradnje velikih parnih mlinova, kao što je onaj u Kikindi. Ova investicija nije bila samo ekonomska, već je imala i političke implikacije, s obzirom na to da je podržavala srpsku autonomiju u Ugarskoj i usporavala mađarski politički uticaj na tom području. Najstariji tragovi vodenica u Banatu datiraju još iz 1573. godine. Tada je Mehmed Sokolović podigao mlin od četiri kamena na obali Begeja u Zrenjaninu dok je na Tamišu u varošici Rekaš, izgradio vodenicu sa dva kamena. Prvi zvanični popis vodenica u Srbiji obavljen je 1867. godine, kada je evidentirano njih 7.510. Vodenice su se nalazile uz rečne obale, gde je vodena struja bila jaka, najčešće duž banatske strane reke Tise. 1858. godine, stanovnici Srpskog Krstura su imali 12 vodenica, dok su komšije iz Mortonoša imali 7, a stanovnici Jozepova (sastavni deo Novog Kneževca) 1874. godine 6 vodenica. Svaka od njih mlela je između 10 do 15 metara žita dnevno. Tadašnje lokalne vlasti su određivale lokacije vodenica, razmak između njih i udaljenost od obale. Inače vodenice su bile predmet raznih verovanja ii priča. Često su opisivane kao stecišta raznih mitskih bića, uključujući đavola. Ova verovanja su ostala prisutna u selima duž reka Karaš i Nera, kao i u okolini Kovina, sve do danas. U prošlosti se žito melo i u vetrenjačama. U ravničarskim područjima, gde nisu postojale brze reke, meljanje se obavljalo u suvačama i vetrenjačama. Stoga su vetrenjače bile uobičajen prizor u Vojvodini. One su se počele pojavljivati u XVII vijeku, a najviše su građene tokom XVIII i XIX veka po uzoru na holandske vetrenjače. Uglavnom su se nalazile na periferiji sela, na uzvišenijim lokacijama. Vetrenjače u Kikindi su se počele pojavljivati tek sredinom 19. veka. Tada su postojale samo dve. Prva Zubanova vetrenjača bila je smeštena na jugu varoši, između Železničke pruge i Vašarišta, dok je druga bila između bare kod Mokrinskog groblja i Barande. Izgrađena 1866. godine, Zubanova vetrenjača je mogla samleti i do 700kg žita dnevno u povoljnim vremenskim uslovima. Foto: Fejsbuk/Suvača, internet

Aleksandar Aca Čolak ostavio je neizbrisiv trag kao vodeći stručnjak i entuzijasta u svetu konjičkih kasačkih sportova na ovim prostorima. Njegovo ime postalo je sinonim za kvalitet i predanost, te će nesumnjivo biti primer i inspiracija budućim generacijama ljubitelja ovog sporta iz Kikinde. Nakon što je hipodrom u Kikindi obnovljen 1980. godine, opremljen kvalitetnom travnatom stazom B kategorije, konjički kasački sport doživeo je svoj preporod. Aleksandar Čolak, zajedno s Jovicom Daljom, koji se nedugo pre toga doselio iz Južnog Banata, stao je na čelo pokreta za oživljavanje ovog sporta. Njihov entuzijazam brzo je zarazio mnoge Kikinđane, posebno ugledne zemljoradnike, motivišući ih da investiraju u vrhunska kasačka grla. U godinama koje su usledile, Kikinda je ponosno pratila kako se lokalni i regionalni takmičari nadmeću, donoseći živost i uzbuđenje na hipodrom. Aleksandar Čolak, diplomac čuvene futoške poljoprivredne škole i strastveni stočar, bio je jedan od osnivača Konjičkog kluba “Banat”. Njegova prva kasačka kobila, Giza, brzo je postala poznata osvajajući nagrade širom Jugoslavije. Nakon teške povrede i dugog oporavka, Giza je prešla u priplod, ostavivši za sobom izuzetno potomstvo, uključujući pastuva Gordona, koji je nastavio uspešnu porodičnu tradiciju. Čolak je potom nabavio još jedno izuzetno grlo, Žakinu, od Zvonka Bogdana, poznatog pevača i sportiste, što je dodatno učvrstilo njegov ugled kao jednog od najistaknutijih ljubitelja konjičkih trka u regionu. Svakom novom sezonom, pažljivo odabrana kasačka grla Aleksandra Čolaka nastavljala su da osvajaju važne trke, čime su donosila slavu i finansijsku korist njihovim vlasnicima i obožavaocima ovog elegantnog sporta. Zahvaljujući predanosti i viziji Aleksandra Čolaka, konjički kasački sport u Kikindi nije samo oživeo, već je postao sinonim za izuzetnost i strast prema konjima. Njegovo nasleđe će živeti kroz sve one koji nastavljaju njegovim stopama, negujući ljubav prema ovom prelepom sportu. Kroz uspone i padove, Aleksandar Aca Čolak ostaje trajni simbol jedinstva između čoveka i konja na kikindskom hipodromu, inspirišući sve koji se dive lepoti i eleganciji konjičkih trka. Izvor: ,,Grive kikindske” autor Dragan P. Strajnić

Motel ,,Šumica”, nekada poznat kao epicentar društvenog života, danas stoji kao tihi svedok prošlih vremena, podsećajući nas na dane kada je pulsirao od smeha, muzike i radosti. Osnovan šezdesetih godina kao vojni objekat za obuku đaka za predvojničku obuku koja je trajala po mesec dana, ,,Šumica” je doživela procvat tek 1971. godine, kada je postao popularan motel zahvaljujući inicijativi Dragana Strajnića koji je transformisao vojni objekat u motel i tako je sa velikom salom za 150 ljudi i manjom, ekskluzivnom salom za elitne goste, Motel ,,Šumica” postao stecište društvenog života za veliki broj sugrađana. Njime su upravljali Ismet  Rukeci i bokser Dragan Ilić poznatiji kao Roki. Sedamdesete godine prošlog veka bile su ,,zlatne godine” Motela Šumica, sa vikendima punim muzike, plesa i radosti. -„ Dolazio sam u Šumicu vrlo često. Tu je bilo neko krajnje odredište nas koji smo prvo izlazili u disko ,,Delfin”, Hotel ,,Avalu” ili kada smo se vraćali iz ,,Bara”…tu smo na kraju uvek završavali. Po povratku iz Hrvatske, na tom mestu često je nastupala i poznata pevačica narodne muzike Lepa Lana, služili su se najbolji ćevapi i mesa sa roštilja, karađorđeva šnicla i bilo je nekako uvek ,,in” da te ljudi vide da ručaš baš na tom mestu. Tu nisu bile nikada tuče, niti bilo kakvi incidenti, živelo se lepo i pošteno i mnogo lepše nego danas” sećanja su sugrađanina Bogdana Mandića. Uz viđeniju klijentelu koju su činili mahom ugledni lekari, radnici u zdravstvu, kulturi, šmekeri koji su često dane dokolice provodili na ovoj lokaciji bili su Jova Džompej, Gari i naravno – Duma. Legendarni kikindski muzičar Vlada Grahovac često je svirao na ovom mestu. -,, To je bilo mesto sa dušom i u to vreme ekskluzivno mesto. Muzika je uvek bila dobra i tada moram da kažem birana. Dakle, kada hoćeš da angažuješ nekog za restoran koji vodiš, onda šef sale, direktor i šef kuhinje, sednu u auto i jedno celo veče slušaju muziku koju hoće to veče da dovedu. Ja sam jedne godine tamo svirao devet meseci i to je bilo mesto gde je čovek mogao da dođe opušteno i obučen kako god je želeo – da li u farmerkama ili u onom odelu sa “palačinkom”. Svirke su počinjale u 8 uveče i završavale se najkasnije do 1 sat iza ponoći, svake večeri osim srede kada je bio slobodan dan, restoran je radio, ali nije bilo muzike. Počinjalo se sa nekim delom koji se zvao ,,program” – sa našom domaćom muzikom, nekom vrstom džeza, odmah se radilo za bakšiš, iako nije poenta bila u lovi – svaka pesma se plaćala i po 10.000, a nakon toga naravno – narodnjaci. Bilo je i udvaranja i to vrlo specifičnog – gledaš devojku pravo u oči, namigneš joj nekim polunamigom da niko ne vidi, naročito ako ima momka, i očima joj daš do znanja da je čekaš ispred. Uglavnom su izlazile. Nije tajna da su dolazili i švaleri, s obzirom na to da su se u samom objektu nalazile i sobe za izdavanje, ali su bile prazne (smeh). To mesto nam je bilo sve, a kada dođe neradan dan, ja ne znam šta ću sa sobom a tamo sam imao bukvalno sve – devojke, pare, piće, dobru zabavu i društvo. Dok je bilo društveno, sve je imalo smisla” iskren je Grahovac. Na mesto se nekada čekalo tek kada neko ustane, a neretko i po dvoje je sedelo na jednoj stolici. Ovaj objekat nije samo služio za odmor i zabavu, već i kao mesto gde su se održavale maturske proslave, proslave venčanja, porodični ručkovi i sklapala prijateljstva za ceo život. Pored glavne zgrade, izgrađeno je dodatnih sedam soba za slobodnu namenu, a ispred Motela nalazilo se dečje igralište okruženo šumicom hrastova. Motel ,,Šumica” bio je poznat i po jednom izuzetno neobičnom detalju. Naime, među mnogobrojnim atrakcijama koje je nudila ova oaza mira i razonode, posebno mesto zauzimao je ograđeni korlac sa bambijem, mladunčetom srne koja je nekuda nestala bez traga. On je bio omiljena atrakcija među posetiocima zbog njegove pitomosti, a njegova prisutnost često je izazivala divljenje i oduševljenje kako kod dece tako i kod odraslih koji su na taj način bili u prilici da se na trenutak približe divljini i osete mir i uživaju u lepoti prirode, čime je ovo mesto dobilo dodatnu čar. A onda je došao ratni vihor devedesetih koji je razvejao sve. Utihnula je muzika. Motel ,,Šumica” ubrzo je vraćen u svoju prvobitnu namenu, samo što su ovoga puta u njemu utočište pronašle izbeglice sa svih strana. Sudbina malog bambija ostala je nepoznata, ali i danas posle toliko vremena, mnogima zatreperi srce kada baš ovim putem protrči još po neka izgubljena srna.

Prva sportska igra koju su žene upražnjavale i koja se pojavila u Srbiji, tačnije u Kikindi 1923. godine, nosila je ime hazena. Ova igra, koja je bila preteča mnogih današnjih timskih sportova, vodi svoje poreklo još iz starog Rima, a do naših prostora donele su je Cezarove legije koje su se širile na sever. Reč je o igri loptom, slično rukometu, velikom rukometu i košarci. Utakmica se sastojala od dva poluvremena od po 25 minuta. Lopta u igri se može voditi, ali u tom slučaju se na svaka tri koraka mora udariti o tlo, što je dozvoljeno samo dva puta, kako bi igra dobila na dinamici. S druge strane lopta je mogla da se baca u visinu i hvata neograničen broj puta. Da bi se lopta dodala saigraču, pravila nalažu da je taj saigrač udaljen više od dva metra. Hazena je ubrzo postala izuzetno popularna među slovenskim narodima, posebno nakon Prvog svetskog rata, kada je postala najomiljeniji sport kojim  su mogle da se bave samo žene, dok su muškarci bili sudije. Dodatne opreme osim sportskih dresova nije bilo. Sastojala se od jednobojnih majica u gornjem delu, a sto se tiče donjeg dela tu su jednobojne čarape i patike, s razlikom što muškarci nose šortseve, a žene suknje. Ženske suknje su bile iznad kolena, što su navijači sa tribina tražili, navodno da bi se povećala mobilnost i samo kretanje. U Kikindi, gradu koji je u to vreme bio jedan od glavnih sportskih centara u Vojvodini, formirana je jedna od prvih hazena ekipa zahvaljujući sportskom klubu ,,Kosovo”. Osnivači prve ekipe bili su Janoš Oroš i Jožef Rigelmajer, članovi uprave kluba, koji su uložili mnogo truda u razvoj ove sportske sekcije. Uprkos početnim izazovima, najčešće roditeljskom otporu prema nošenju sportskih dresova i organizovanju putovanja za devojke van Kikinde, hazena je postepeno dobijala na popularnosti, naročito kod muškog dela publike. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da su prve utakmice služile kao propagandne aktivnosti, ali su vremenom postale prave sportske atrakcije koje su privlačile više od 1.000 gledalaca. Među hazenašicama kluba ,,Kosovo”, posebno su se istakle Marija Juhas i Aranka Feher, sa Marijom koja je na jednoj utakmici postigla neverovatnih 17 golova, postavši time jedna od najboljih igračica. Zanimljivo je napomenuti kako su sportska takmičenja žena u to vreme bila više od pukog prikaza atletskih sposobnosti; ona su predstavljala i borbu za ravnopravnost, promenu percepcije uloge žene u društvu, i podizanje svesti o značaju fizičke aktivnosti za sve. Hazena je, u svom razvojnom putu, uspela da preraste početnu skepsu i postane cenjeni sport koji je privlačio veliku pažnju javnosti. Igre su postajale sve posećenije, a sa povećanjem broja gledalaca rasla je i popularnost sportistkinja. Ove atletičarke nisu bile samo sportistkinje; bile su pionirke koje su pomerale granice i postavljale temelje za buduće generacije. Osim što je hazena u Kikindi predstavljala početak ženskog sportskog pokreta u Srbiji, ona je takođe bila i svedok kulturnih i društvenih promena. Kroz hazenu, žene su dobile priliku ne samo da se bave sportom, već i da izbore mesto u javnom životu, prkoseći time tradicionalnim shvatanjima. Hazena u Kikindi ostaje upamćena kao važan deo naše sportske i kulturne istorije, simbol otpora i borbe za ravnopravnost žena u sportu.

Da li ste znali da Kikinda krije priče iza izgubljenih imena svojih omiljenih okupljališta? Mesta kao što su ,,Bućkalo”, ,,Avala”, ,,Radnički bioskop”, ,,Čarobno drvo”, šetnje kikindskim korzoom, ,,Mikinica” i mnogi drugi, ne samo da su obeležili društveni život Kikinde u prošlim decenijama, već i danas ostaju snažno urezani u sećanju svih stanovnika. I ne samo to – ove lokacije i dalje služe kao orijentiri i mostovi ka nostalgiji, povezujući sadašnjost sa prošlim vremenima koja mnogi i dalje sa radošću pamte. Poseban šarm ovom fenomenu daje činjenica da mnogi Kikinđani čuvaju predmete vezane za ova mesta – bilo da je reč o staroj ulaznici za Radnički bioskop ili fotografiji snimljenoj ispred ,,Avale”. Ovi predmeti, kao dragoceni fragmenti prošlosti, nose sa sobom priče, bude emocije i čuvaju uspomene. Jedna od svakako najdražih priča vodi nas u ,,Mikinicu”, mesto gde su se generacije mladih okupljale na raskrsnici Mokrinske i ulice Vojvode Putnika, na prostoru nekadašnje Zanatlijske zadruge. Tu je, pod budnim okom Mike Katarivasa i njegove supruge Tereze, plesala kikindska mladost, mahom sredjoškolci, učenici trgovačkih škola. Mika, Jevrejin koji je u Kikindi pronašao utočište nakon ratnih strahota, i njegova žena Tereza, prva žena motociklistkinja u gradu, bili su više od plesnih instruktora; bili su simboli hrabrosti, ljubavi i strasti prema životu, pa je tako zgrada na uglu dobila ime – ,,Mikinica” koje i danas sa ponosom nosi. Katarina Gera i Ana Zubanov često su pričale o svojoj tetki kao o neustrašivoj dami koja je i jahala konja i vozila motor, nikada ne zaboravljajući na svoju kacigu. Mnogo je volela životnje, pa je tako uz velikog belog psa posedovala i konja. Tereza i Mika nisu samo podučavali tango, foks, fokstrot, rumbu i polku, već su mladima prenosili i vrednosti kao što su poštovanje, upornost i ljubav prema plesu. Engleski valcer možda je bio najteži, ali uz njihovu pomoć, svaki korak postajao je lakši. Ples bi uglavnom započinjao pljeskom dlanom o dlan, dok bi devojke sedele sa jedne, a mladići sa druge strane. Neprihvatljivo je bilo lenčariti u bilo kom momentu, a nevešti su vrlo brzo dolazili do izražaja i potom bili upareni sa plesačicama sigurnijeg koraka, držanja ali i stava. Uprkos Mikinoj tragičnoj sudbini, koji je bio žrtva holokausta, Tereza je nastavila s časovima plesa sve do svoje smrti 1973. godine, ostavljajući iza sebe neizbrisiv trag u Kikindi. Priča o Terezi, koja je na venčanju svoje sestre sa 80 godina izvela twist s neverovatnom energijom i gracioznošću, samo je jedan od mnogih dokaza da su duh i strast Kikinđana, utkani u temelje ovog grada, neuništivi. Foto: Vladislav Vujin

Njegovo ime je Popov. Dušan Popov. Vest o tome da je čuveni tajni agent 007 u stvari poreklom iz jednog malog mesta u Banatu, tačnije Novom Miloševu,  izazvala je kod mnogih iznenađenje. Ipak mesta nepoverenju , kažu da nema. Podaci o Dušanu Popovu ( 10. 07. 1912 – 10. 08. 1981) uključujući detalje o njegovoj burnoj biografiji, obrazovanju i osobinama impresionirale su i slavnog filmskog reditelja Ijana Fleminga da stvori globalno poznatog junaka o čijem životu svedoče i brojna dokumenta i slike izložene u Muzeju Žeravica od 2019. godine. Filmovi o Džejmsu Bondu kombinuju elemente špijunaže, akcije, avanture, romantične napetosti, egzotičnih lokacija i zlikovaca koji maštaju o svetskoj dominaciji. Kažu da je upravo takav bio i život vojvođanskog Džejmsa Bonda, Dušana Popova. Detinjstvo je proveo u Novom Miloševu zajedno sa svojom imućnom porodicom, ocem Miloradom, bogatim trgovcem, majkom Zoricom i svoja dva brata, Ivanom i Vladimirom da bi se kasnije preselili u Dubrovnik. Obrazovanje je nastavio u Parizu, gde je završio srednju školu, dok je pravne nauke studirao u Beogradu. 1936. godine nastavio je sa postdiplomskim studijama u Frajburgu, gde je i doktorirao, naučio tečno da govori francuski, nemački i engleski jezik. Vreme provedeno u prestižnim obrazovnim institucijama iskoristio je  kako bi stekao  prijatelje koji će postati uticajne ličnosti u svojim zemljama. Tako se u Hamburgu sprijateljio sa Johanom Jebsenom, imućnim mladićem koji mu je postao blizak prijatelj i značajno uticao na njegov dalji životni put. Po izbijanju Drugog Svetskog rata,  Nemačka i Velika Britanija započele su sa regrutovanjem špijuna širom Evrope. U tom periodu, Popov je vodio advokatsku praksu u Dubrovniku. U februaru 1940. godine, Jebsen mu je poslao telegram pozivajući ga na sastanak u Beogradu, gde ga je i regrutovao da postane dvostruki agent za Abver, nemačku obaveštajnu službu, dok je zapravo radio za britanski MI6. Kao agent Abvera, njegova misija bila je da dostavlja informacije o snazi i moralu britanske vojske.  Jedno vreme živeo je između Londona i Lisabona, koji je tada bio neutralan i mesto gde su se špijuni sukobljenih strana mogli sastajati i družiti s predstavnicima evropske aristokratije. Tamo se sreo sa Ijanom Flemingom, tada oficirom britanske mornarice zaduženim za njegov nadzor od strane MI6, koji će kasnije napisati „Casino Royale“ (1953) i nekoliko drugih romana. Susret sa istaknutim špijunom i boemom, poznatim po svom uzbudljivom životnom stilu i brojnim ljubavnim avanturama, uključujući i francusku glumicu Simone Simon, bio je veliki izazov za njega.   Pored rada za MI6 i Abver, bio je angažovan i od strane jugoslovenske obaveštajne službe. U Abveru je bio poznat kao „Ivan“, a u MI6 kao „Tricikl“, jer je predvodio grupu od tri dvostruka agenta. Nakon Drugog svetskog rata, povukao se i sve do objavljivanja knjige „Ja špijun“ u sedamdesetim godinama, kao i svojih autobiografija, malo ko je znao čime se zapravo bavio, uključujući i njegovu porodicu. Oženio se dva puta i imao četiri sina, od kojih je jedan od njih  odobrio javnu postavku i donirao nekoliko fotografija i predmeta Muzeju Žeravica koji su pripadali njegovom ocu. Misterija broja 007 Fleming, koji je sam bio veliki ljubitelj ptica, za ime svog lika izabrao je ime ornitologa ,,Jamesa Bonda”, pisca vodiča za ptice ,,Birds of the West Indies”. Inspiraciju za čuveni broj 007 takođe je pronašao u zanimljivoj priči. Popov mu je jednog dana otkrio da ima posebnog savetnika kome se obraća u situacijama kada mu je potrebna pomoć, birajući jedan specifičan broj. Te brojke bile su zapravo tri poslednje cifre telefonskog broja njegovog strica iz Beograda, koji se predstavljao rečenicom: „Zovem se Popov… Milorad Popov.“ Foto: Wikipedia

Kada pomislimo na hedonizam, jedna od prvih asocijacija je kafana. Poznati pesnik Sima Pandurović tvrdio je da je kafana i socijalna institucija prvog reda: gladnog nahrani, žednog napoji, beskućniku pruži krov, a usamljenom društvo. U kafanama se pevalo, sviralo, igralo, glumilo, recitovalo. U njima su svoje mesto i inspiraciju nalazili i slikari I pisci. Prema sećanjima nostalgičara, upravo je  na takvom jednom mestu, u kafani ,,Kod Belog krsta” u našem gradu, Đura Jakšić napisao svoju čuvenu pesmu o Mili: „Vina, Milo!“ — orilo se Dok je Mila ovde bila. Sad se Mila izgubila: Tuđe ruke vino nose. Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži…” Kada je ova kafana srušena pedesetih godina dvadesetog veka upravo na tom mestu podignuta je Banatova višespratnica. U kikindskoj istoriji ostala je upamćena i gradska kafana ,,Kada” koja se nalazila na uglu sadašnjih ulica Kralja Petra Prvog I Semlačke ulice. Prema svedočanstvima ovdašnjih savremenika, tu se nalazila sigurno najlepša bašta u gradu u kojoj su se najčešće okupljali gimnazijalci, proslavljale su se godišnjice, mature i druge vrste veselja, a ljubitelji dobrog ukusa svraćali su na najukusnije ćevape kakvih nije bilo nigde u ovom delu Banata. Tokom druge polovine 18. veka, Kikinda je bila poznata po svom velikom broju gostionica, 65, od kojih je 35 bilo u vlasništvu Srba. One su bile posebno cenjene zbog svoje strategijske pozicije koja je omogućavala dobar pregled okoline. Samim tim bile su popularne ne samo za opažanje, već su privlačile i one koji su želeli da se skriju, muškaraca koji su želeli da izbegnu svoje supruge, seljaka željnog brze čašice žestokog pića, ili boema spremnih da u kafani provedu celu noć. Izvan Kikinde, poznate su bile gostionice u blizini prelaza kod Galadske na putu prema Bočaru, kao i Vincaidska gostionica na putu ka Bašaidu. Ove gostionice, smeštene u okolini velikokikindskog dištrikta, bile su mesto okupljanja ne samo pastira i čobana, već i beskućnika. Zbog toga su bili česti incidenti poput krađa i fizičkih obračuna unutar gostionica. U toku 19. veka, zabeleženo je otvaranje desetak takvih mesta za okupljanje, a nakon Velike bune, kafanski život doživljava procvat. Počeli su se otvarati gostinski objekti koji su nudili i smeštaj, a neki su imali čak i bilijar sobe. U određenima su se čak organizovale i plesne večeri i balski događaji, za koje je bilo neophodno izvaditi posebnu dozvolu od strane policije. Ipak, najčešće su se sretale manje gostionice u kojima se konzumiralo pretežno domaće vino i rakija. Zanimljivo je istaći da su brojne gostionice dobijale imena po pticama, poput ,,Labuda”, ,,Patke”, ,,Orla”, dok su ,,Jelen” i ,,Lav” među uglednijim primerima. Takođe, nije bila retkost da se gostionice nazivaju po delovima sveta, kao što su ,,Amerika” ili ,,Evropa”. Kafane su često nosile imena svojih vlasnika, od kojih se izdvajaju ,,Kaš” i ,,Kada”. Kaš je četvrt veka upravljao hotelom „Varoška gostiona“ (na čijem mestu se danas nalazi kafić PAB), dok je ,,Kada” vodio veliku gostionicu sa pozorišnom salom i smeštajem na raskrsnici glavne ulice i Semlačke, blizu Žitara, kod nekadašnje Zemljoradničke zadruge. Ne treba zaboraviti ni gostionice sa romantičnim imenima kao što su „A la minut“ i „Rozel“, ili one sa veselim bećarskim duhom, poput „Seoskog lole“. Foto: Grad Kikinda

Dugačka oko dva kilometra, ulica Generala Drapšina u Kikindi odlikuje se svojim zadivljujućim drvoredom, postavši tako prema mišljenju eksperata sa renomiranog veb-sajta „Arhitektura i dizajn“ jedna od najlepših ulica na planeti. Drveće je raspoređeno sa izuzetnom preciznošću, stvarajući efekat ogledalske simetrije. Posebno tokom proleća, šetnja ovom ulicom pruža osećaj prolaska kroz zeleni tunel. Ova ulica se uzdiže na prestižnoj listi 50 najlepših zelenih ulica sveta, zauzimajući dvadeset drugo mesto, te se time svrstava među lokacije poput Stokholma, Bona, Vašingtona i Valensije po lepoti svojih drvoreda i cvetnih aranžmana. Prema legendi, Đura Jakšić, čija dela predstavljaju dragocen deo srpskog kulturnog nasleđa, često je pronalazio inspiraciju baš šetajući ovom ulicom dok je boravio u Kikindi. Kikinda se diči mnogim značajnim obeležjima, a Ulica Generala Drapšina, koja predstavlja zeleni raj i prirodno sklonište usred urbanog okruženja, svakako je jedno od njih. Zahvaljujući svojoj prepoznatljivosti, ova ulica koja je u svojoj istoriji menjala nazive – od Vilsonove, Poštanske pa sve do imena koje danas nosi, poznata je ne samo u Srbiji već i šire. Stručnjaci iz oblasti urbanizma, arhitekture i ekologije često su je isticali kao jedno od najlepših mesta na svetu na međunarodnim forumima. Karakterišu je drvoredi koji pružaju prijatnu hladovinu i svežinu tokom letnjih meseci sa preko 389 stabala, među kojima prevladavaju vrste kao što su američki koprivić, javor, lipa i dud, zasađenih nakon Drugog svetskog rata. Zanimljivo je da su stabla američkog koprivića posađena kao simbol dubokog prijateljstva između predsednika SAD-a Frenklina Ruzvelta i istaknutog srpskog naučnika Mihajla Pupina. Svako od ovih stabala ima svoj ,,zdravstveni karton”, a o njima se brine Institut za nizijsko šumarstvo iz Novog Sada, koji redovno vrši preglede i izdaje preporuke za njihovo održavanje Gradskom sekretarijatu. Najavljeno je da će se orezivanje drvoreda obaviti u narednom periodu, navode iz Sekretarijata. Foto: Turistička organizacija grada Kikinde

Nekadašnje Panonsko more prostiralo se preko velikog dela teritorije današnje Srbije. Tadašnje obale, okružene džunglama i savanama sličnim onima u tropskim i suptropskim područjima, bile su dom različitim vrstama životinja sličnim onima koje se sada mogu naći u severnoj Africi. Među njima su bili mamuti i mastodonti, koji su preci današnjih slonova, kao i žirafe, hijene, zebre, lavovi, majmuni i nosorozi. Taj četvrti decembar 1996. godine iako je delovao obično kao i svaki drugi dan, ostaće upamćen arheolozima i paleontolozima po neverovatnom otkriću. Naime, prilikom redovne eksploatacije gline, na dubini od 20 metara u glinokopu fabrike crepa ,,Toze Marković” pronađeno je izuzetno značajno paleontološko otkriće: skelet mamuta (Mammuthus trogonetherii) starog preko 70.000 godina. Skelet je bio visok 4, dugačak   7 i širok 3 metra sa kljovama dužine 3,5 metara. Procenjuje se da je težio oko 7 tona.  ,,Kika” je sa godinama postala prava gradska  atrakcija koja privlači turiste sa svih meridijana. Da je zaista reč o šezdesetčetvorogodišnjoj  ženki ustanovljeno je po obliku otvora na karlici kroz koje je prolazilo mladunče prilikom porađaja. Starost  je procenjena na osnovu godova na poprečnom preseku kljova koji su slični onima kod stabla drveta. Mamuti su imali samo 4 ogromna hrapava zuba koji su podsećali na rendalicu koji su im omogućavali da melju travu. Ovo otkriće jedinstveno je na Balkanu i jugoistočnoj Evropi, jer su prvi put na jednom mestu pronađeni  ostaci praistorijske životinje sa  više od devedeset odsto sačuvane koštane mase. Ono što je jedino nedostajalo skeletu naše najstarije sugrađanke prilikom pronalaska  bili su delovi stopala i lopatice. Mammuthus trogontherii, poznatiji kao stepski mamut, bio je stanovnik velikih travnatih ravni, odnosno stepa. Visina ovog drevnog diva dosezala je 4,5 metara kod muških jedinki, čime je zauzeo mesto najvećeg među mamutima. Njegova težina premašivala je 10 tona, što je uporedivo sa težinom 130  ljudi. Ovaj drevni sisar odlikovao se posebnim fizičkim karakteristikama, uključujući kratku, visoku glavu i izuzetno duge, spiralno zakrivljene kljove. U odnosu na dužinu kljova kod ženki, kod mužjaka one su bile robustnije i duže, dostižući dužinu do 5,2 metra a služile su im  kao oruđe za kopanje, guranje i ogoljavanje kore sa drveća i lomljenje grana. A otkud mamuti u Kikindi? Obično, kada su mamuti umirali prirodnim putem, razlog je često bio taj što su, nakon što bi im se zubi istrošili, ostali bez mogućnosti za žvakanje hrane, što je dovodilo do gladi. Životni vek ovih džinovskih bića iznosio je do 80 godina. Ostaci njihovih tela su se zadržavali na površini zemlje, gde su ih razvlačile zveri i vremenski uslovi, te su do danas pronađeni samo pojedinačni ostaci poput zuba, kljoae ili kosti mamuta, što je otežavalo detaljniju analizu i proučavanje na osnovu tako ograničenih dokaza. Međutim, priča o mamutici Kiki razlikuje se od onih uobičajenih koje smo do sada čuli. Veruje se da je nesrećno završila svoj život upavši u močvaru gde se i udavila. Kika je bila najstarija ženka u svom krdu, a pretpostavka je da su upravo ženke bile te koje su predvodile svoja krda jer da je postojala starija ženka od Kike, ona bi sigurno bila ta koja bi upala u močvaru, a ne Kika. Tako bar navode u Narodnom muzeja Kikinda, ističući da je specifična glina iz tog močvarnog područja očuvala njene kosti milionima godina. Kompletan lokalitet i mesto uginuća mamutice Kike ima izuzetan paleontološki značaj s obzirom na to da daje dokaz o postojanju ogromnog broja biljaka i životinjskih vrsta koje su  pojavom leda migrirale sa severa Evrope ka Balkanu. Inače, reč ,,mamut” prenesen je u ruski jezik sa tatarskog, gde je povezan s terminom ,,mamma”, što označava zemlju.  Prema priči koja se ispreda već četiri veka, jedan putnik iz 17. veka zabeležio je verovanje sibirskih plemena da mamuti obitavaju ispod površine zemlje, te da ih izlaganje vazduhu momentalno usmrćuje. To bi u znatnoj meri moglo dati odgovor na pitanje  zašto oni nikada nisu viđeni živi. Od 2006. godine ,,Kika” je deo stalne postavke Narodnog muzeja u Kikindi. Tada je urađen i projekat „Kikindski mamut” i napravljena replika od plastične mase u prirodnoj veličini, koja se može videti u dvorištu Muzeja.

Kada su se Kikinđani i Kikinđanke obukli i obuli ,,po najnovijoj fasoni”, još nekoliko bitnih detalja u celokupnom izgledu bili su izuzetno bitni – sat i nakit. Ovi detalji su mogli da se kupe kod časovničara. njihova primarna delatnost bila je prodaja, a zatim i popravka satova. Gotovo svi časovničari su bili i juveliri – izrađivali su, popravljali i prodavali nakit. Još jedna osobenost ovih trgovaca i zanatlija jeste da su, pre Prvog svetskog rata, uglavnom svi bili Jevreji. U većini reklama velikokikindskih časovničara pominje se prodaja predmeta od ,,hineskog”, to jest kineskog srebra. Kinesko srebro je legura bakra, nikla i cinka, najčešće sa izuzetno malim procentom srebra. Ovu zamenu za srebro prvi su proizvodili Kinezi. polovinom devetnaestog veka, proizvodnja ove legure koja se zvala nikl srebro, novo srebro ili nemačko srebro, počela je i u Evropi. Nemačka firma ,,Berndorf” koja se bavila proizvodnjom escajga, ovu leguru je nazvala alpaka srebro koja se često koristila i koristi se kao najjeftinija zamena za pravo srebro, navodi se u izdanju ,,Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame”, autora, istoričara Vladislava Vujina. Sajdžije iz tornja Na daščanoj oplati tornja na pravoslavnoj crkvi u Kikindi, potpisivali su se majstori koji su sat oporavljali tokom dvadsetih i tridesetih godina prošlog veka. Najčešće je sat oporavljao Jožef Pintar čije se ime nalazi na spiskovima vlasnika sajdžiskih radnji, ali s obzirom na to da je na nekoliko mesta potpisan zajedno sa Borivojem Homanovićem (sinom Đoke Homanovića), Pintar je najverovatnije radio u časovničarskoj radnji Homanović. Neretko, javni satovi su kasnili. Međutim, od kada ih je popravljao Đoka, to jeste Jožef Pintar satovi su žurili i po desetak minuta. Zbog toga su Kikinđani sa Homanovićem zbijali šale i govorili da je satove previše podmazivao, dodaje se u spisima istoričara.

Grad Kikinda obiluje tragovima drevnih i izgubljenih kultura i civilizacija na svojoj teritoriji. Arheološki nalazi svedoče o prisustvu ljudi pre sedam hiljada godina. Ipak, taj kontinuitet često je bio poremećen i prekinut, jer su ljudi dolazili i odlazili, nastanjivali se i nestajali, pod uticajem raznih istorijskih događaja. Ime Kikinda prvi put se pojavljuje u 15. veku pod nazivom Kökényd. Verovatno je predstavljalo ime za više manjih naselja i dobara koja su bila u vlasništvu ugarskih i kasnije srpskih despota, zajedno sa nazivom Ecehida. Grad je prvi put zabeležen na geografskoj karti 1718. godine kao Gross Kikinda, ali tada se odnosilo na ne naseljeno područje. Interesantno je napomenuti da je pridev “Gross”, “Nagy” ili “Velika” u nemačkoj, mađarskoj i srpskoj varijanti bio deo zvaničnog imena grada sve do kraja 1947. godine. Etimološko poreklo imena Kikinde nije u potpunosti jasno. Obično se tumači kao kombinacija mađarskog naziva za korovsku biljku “kökény” (trnjina) i starog slovenskog ili praslovenskog korena “kik” (glava). U kontekstu urbanizma, grad se svrstava među grupu tzv. planski organizovanih naselja. Proces trasiranja i presecanja ulica odigrao se tokom druge polovine 18. veka, u skladu s važećim državnim urbanističkim planom za razvoj novih naselja u Banatu. Pomenuti plan predviđao je formiranje naselja s precizno postavljenim i prostranim ulicama koje se ukrštaju pod pravim uglom. Centralni gradski trg bio je osmišljen da ima pijacu, crkvu, gradsku kuću, školu, gostionicu itd. Četiri decenije od tada, grad se, u suštini, nije znatno promenio. Završetak Prvog svetskog rata, odnosno 20. novembar 1918. godine, predstavlja ključni trenutak u istoriji Kikinde. Ulazak srpskih trupa u grad označava ostvarenje dugogodišnjeg teženja Kikinđana-Srba ka ujedinjenju sa matičnom državom, Srbijom. Ipak, ekonomska situacija grada bila je izazovna, s dve granice u zaleđu i presečenim komunikacijama. Period između dva svetska rata nije donosio ekonomski procvat gradu, već suprotno. Nakon dvadesetak godina mira, Kikinda ulazi u turbulentno razdoblje Drugog svetskog rata, oslobođena 6. oktobra 1944. godine. Država ostaje nepromenjena, ali se značajno menja ekonomsko-politička organizacija i struktura. Etnička slika grada doživljava značajne promene, s gubitkom nemačkog i jevrejskog stanovništva koje je činilo oko 22% Nemaca i 2% Jevreja. Period od sredine šezdesetih do sredine osamdesetih godina 20. veka, sličan onom s kraja 19. i početka 20. veka, obeležen je dinamičnim razvojem grada. Nove fabrike, proizvodni pogoni, stambene zgrade, naselja i objekti opšteg društvenog standarda, kao i popločane ulice, jasno su oblikovali urbanu dimenziju Kikinde.

Da li ste znali da kruže priče da je hunski vojskovođa Atila Bič Božiji sahranjen sa mačem rimskog boga Marsa u mokrinskom ataru sa velikom količinom blaga koje je sa svojom vojskom opljačkao u brojnim pohodima po Evropi? Ono što je i dalje misterija za sve arheologe i pronalazače njegovog grobnog mesta je da ta potraga traje vekovima unazad, ali za sada, još uvek bezuspešno. Pod velom tajne je obavijena i informacija da je bogatsvo sticano po svetu, Atila sakrio na području današnjeg Mokrina, na severu Banata i to u koritu reke Zlatice. Kasnija potraga za Atilinim grobom, sa vremenom je prerasla u potragu za blagom te su se tako i kroz istoriju, brojni osvajači našli na ovom putu. Posle Atiline smrti, tradicionalno po hunskim običajima, telo je podvrgnuto kremaciji. Legenda tvrdi da su njegov pepeo i obilje blaga smešteni u tri posude ukrašene čelikom, srebrom i zlatom možda čak i u samom koritu reke. Priča dalje kaže da su nakon ceremonijalnog pogreba žrtvovane sve žene, konji i sluge koje su učestvovale u obredu, kako bi tajna groba velikog vođe bila zauvek zapečaćena. Atiline vojskovođe, prema legendi ponudile su čak i svoje odsečene šake kao posmrtne darove preminulom vladaru. Pronalaženje tačnog mesta otežala je vojvođanska ravnica što ne sprečava lovce na blago naoružane detektorima metala da i danas tumaraju ovim predelima.

Osim uobičajenog i omiljenog, u Velikoj Kikindi proizvodile su se i druge vrste mesa i mesnih prerađevina i gajile neke ,,neobične” domaće ali i ,,divlje” životinje. Sve za izvoz. Tako je u ,,Severnoj straži2 1934. godine objavljeno da ,,Sinovi Samuela Frenkela” iz Ade ,,po najboljoj ceni kupuju divlje golubove” i to ne bilo kakve. Otkupljivali su samo ,,crne i plave, a ne bele i šarene”. Za tu priliku osnovali su i ,,stanicu za kupovinu golubova u Velikoj Kikindi” kod njihovog rođaka Mateje Frenkela koji se bavio trgovinom živine i imao radnju u ulici Kralja Aleksandra broj 70 (danas Kralja Petra I). Zadruga više lokalnih uzgajivača i proizvođača ,,Jugoslovensko društvo za izvoz živine, mesa, jaja i divljači” je u ,,Narodnoj reči” 1939. godine pozvala Kikinđane da gaje pitome zečeve, navodi se u izdanju ,,Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame” istoričara Vladislava Vujina. Zečevi su plaćani po kilogramu 5 dinara. Ova zadruga najviše je izvozila u Nemačku. Kao članica državnog ,,Udruženja izvoznika” kikindska zaduga imala je kvotu za izvoz. U poslednjem kvartalu 1939. godine ta kvota iznosila je 6.000 komada zaklane živine, odnosno 8.000 zaklanih gusaka i 4.500 žive živine. O zečevima nije bilo reči. Polovinom tridesetih godina, nekoliko puta su se Angelo i Josif Vila oglasili u ,,Severnoj straži”. Reklamirali su ,,Najpoznatije eksportno preduzeće pernate živine u Banatu” koje se nalazilo u Ulici Nikole Pašića 25 (danas Braće Tatića). Osim živine, Vile su se bavile i izvozom jaja.

Na samom početku svog rada TV Rubin brojala je više od 20 zaposlenih koji su svakodnevno kreirali TV program. Pored informativnih emisija, najpre su prikazivana kultna filmska ostvarenja poput „Žikine dinastije” i „Hajde da se volimo”. Lansiranje televizijskog kanala sa fokusom na kvalitetnom i raznovrsom celodnevnom programskom ponudom u kojoj se posebno istakao informativni program, zadobijena je velika gledanost i poverenje Kikinđana koja sa godinama raste. Tokom prethodne dve decenije ipsratili smo sve važne lokalne događaje koji su menjali Kikindu: izgradnju putne infrastrukture, novih bulevara u gradu poput Karađorđeve ulice, izgradnju prve industrijske zone u Bloku 41 i 45, dolazak novih investitora i zapošljavanje većeg broja sugrađana nakog teškog perioda početkom 21.veka, konačno otvaranje državne granice sa Rumunijom u Nakovu 2014.godine i drugo. Pored „Dnevnika”, kao najgledanije dnevne informativne emisije u kojoj vas svakodnevno informišemo o najvažnijim događajima u gradu  i ‚‚Hronike”, prepoznatljivi smo i po emisijama  „Plodovi ravnice” koja se bavi temama iz poljoprivrede i koja se emituje od 2005.godine, „Riznica” prati kulturnu scenu grada, a u emisiji „Rezervisano” se bavimo društvenim i političkim temama. U redovan program uveli smo nove emisije: „Aktuelno” o aktuelnim gradskim temama i temama društva uopšte, „Istaknuti” o istaknutim članovima društva koji svojim doprinosom menjaju svet, dok u emisiji ‚‚Primeri dobre prakse” prikazujemo dobre primere uspešnih kikindskih preduzeća. Tu su i emisije „Kikinđurenje”, „Kikindski vremeplov”, „Svetinjama u pohode”, „Tesno kanabe”, „Majini saveti o roditeljstvu”, „Graditelji budućnosti”, „Dobri ljudi”, „Turistička patrola”, ali i nove rubrike kao što su „Da li ste znali”, „TV anketa”, „Stari zanati” i mnoge, mnoge druge. Uskoro ćete na našem programu moći da gledate novi serijal ‚‚Iz Kikinde s ljubavlju” a već sam naziv emisije nagoveštava da vam spremamo još priča iz Kikinde, kao i nove sezone nekih od navedenih emisija. Poseban uspeh postigli smo sa unapređenom video i grafičkom produkcijom Kviza znanja „5+” za osnovce sa redizajniranim vizuelnim identitetom u kojem svake godine učestvuju đaci iz svih osnovnih škola na teritoriji grada Kikinde. Ovaj kviz ispred malih ekrana okuplja porodice i prijatelje učesnika koji navijaju i bodre ih do pobede. Sa godinama nastavljamo i da širimo krug prijatelja televizije koji su svesni da je promocija pravnih vrednosti i znanja važna za usmeravanje mladih na dobar put ka sticanju novih znanja i usavršavanju. Tako je prethodne godine, naša medijska kuća proizvela Dokumentarni film o Mihajlu Pupinu koji se svakog dana, više puta dnevno, prikazuje u Muzeju „Mihajla Pupina” u Idvoru u okviru redovne ture obilaska muzeja. Da se dobar glas o ovom filmu daleko čuje pokazuju i čestitke koje nam stižu iz svih krajeva što je ogroman uspeh za resurno i finansijski ograničenu malu lokalnu televiziju koja nastoji da se dokaže u svetu ozbiljne produkcije. Sve naše emisije možete pronaći na sledećem linku: https://www.youtube.com/@tv.kikinda/playlists. Televizija smo sa najdužim stažom emitovanja programa u Kikindi. Sa Kikindom smo se razvijali i mi. Koračali smo kroz proces evolucije i menjali se u televizijskoj industriji što je podrazumevalo inovacije u tehnologiji, prilagođavanje potrebama gledalaca i tržišta, a ujedno ne odstupajući od naših utemeljenih vrednosti koje negujemo u našem kolektivu. Sa namerom da se približimo publici u eri modernizacije televizije pokrenuli smo internet portal, zakoračili u svet digitalnih tehnologija na društvenim mrežama Facebook,  Youtube, Instagram sa namerom da stvorimo interaktivnije iskustvo gledanja i direktnu komunikaciju sa svojom publikom koja iz dana u dan postaje brojnija, te kroz praćenje analitike i povratnih informacija gledalaca, TV Kikinda uspela je da kontinuirano unapređuje svoju ponudu i održava visok nivo gledanosti. Zahvaljujući distribuciji našeg programa u Telekom IPTV i na 540. kanalu u svim Iris paketima, kao i LIVE STREAM-u na našoj internet stranici (link: https://tvkikinda.rs/tv-kikinda-live/) televiziju Kikinda mogu da prate gledaoci širom sveta. Misiju da stvaramo i edukujemo nove ljude u medijskoj industriji zadržali smo i danas. Jedina smo medijska kuća u gradu koja sa zadovoljstvom prihvata talentovane mlade osobe i nesebično im pružamo znanje kako bi se u ovoj oblasti usavršili i započeli svoje karijere. Iz naše redakcije na svoj dalji put krenuli su brojni novinari i studijski manipulanti. Na početku rada televizije proizvodio se i omladinski nedeljni program u kome je učestvovalo desetak mladih sugrađana. Njihov rad bio je dragocen jer su se stvarale buduće generacije potencijalnih novinara i medijskih tehničara. Neki od njih su i dalje u novinarstvu, u video produkcijama, pozorištima. Sve nas je neočekivano zadesila pandemija neslućenih razmera 2020. godine baš kada smo se nadali da će doći najbolja godina za rast i razvoj. Ovi izazovi su se pojavili iznenada i niko od nas nije mogao da ih predvidi. Osetili smo da se svet drastično menja i da više ništa neće biti isto. Ovaj težak period prebrodili smo radeći na unapređenju televizije i kreiranju boljeg, lepšeg i atraktivnijeg vizualnog identiteta i imidža. Baš te godine poneli smo ime grada, poboljšali izgled našeg portala, unapredili Facebook stranicu, uveli smo Instagram, Twitter i LinkedIn i svakodnevno smo na terenu, izveštavajući građane. Nakon pandemije istupili smo osnaženi i odlučni da pružimo dodatnu podršku našim sugrađanima za bolje sutra. Kikinđani danas imaju jednu TV stanicu u gradu, Televiziju Kikinda. Dok usled digitalne transformacije društva, popularnost televizija uopšte kao medija opada, naša televizija beleži rast. Samo za prethodnih godinu dana taj broj preko Telekom Srbije je porastao za 2.000 korisnika, a broj pratilaca na Youtube platformi sa 6.000 sa početka godine sada dostiže 7.000. Naša je prednost to što smo okrenuti lokalnoj sredini, našoj zajednici, priči o običnom čoveku, Kikinđanima. Televizija Kikinda je članica udruženja elektronskih medija Comnet koje čine televizijske kuće iz cele Srbije i broji preko 400 medija. Sa 20 vojvođanskih televizija realizujemo više zajedničkih emisija, među kojima ističemo emisiju o poljoprivredi „Zlatna ravnica”, iza koje stoji naša produkcija. Naš cilj nije samo informisati, već i inspirisati, edukovati i povezivati ljude. Zajednički cilj treba da nam bude da postanemo kvalitetni nosioci vremena u kojem živimo, jer sve što radimo ostaje zabeleženo u našoj arhivi i jednog dana će poslužiti kao svedočanstvo i definicija našeg doba. Želimo da zajedno sa vama beležimo priče koje obogaćuju naš svet – od vesti do povesti. Vaša Televizija Kikinda

Upoznajte Televiziju Kikinda kroz brojke/brojeve. Televizija Kikinda za 18 godina, od početka emitovanja programa, proizvela je preko 200.000 minuta programa što je 3.333 sati programa koji bi ouhvatio 139 dana neprekidnog prikazvanja. Za 18 godina snimljeno je, montirano i emitovano više od 30.000 priloga koji pokrivaju sve gradske teme – od poljoprivrede do politike, od kulture do tema za decu i mlade, od privrede do turizma i mnogo toga. Podsetićemo se da je naša ekipa svakoga dana za vreme pandemije korona virusom izveštavala sa lica mesta o razvoju situacije, kao i u drugim okolnostima kada smo bili jedini koji donose vesti o događanjima iz grada. Kada je reč o emisijama, do sada brojimo preko 3.000 emitovanih emisija sopstvene produkcije, što je više od 160 emisija godišnje a ovaj prosek se povećava svake naredne godine. Time se ističemo kao jedinstvena i jedina medijska kuća u gradu sa izuzetno bogatom arhivom. Upravo taj sačuvan materijal predstavlja orgomnu vrednost i čini posebnu hroniku grada koju brižno čuvamo i koristimo u svrhu proizodnje TV programa evocirajući uspomene Kikinđana na prošlo vreme. Dnevnik naše televizije se emituje od samog početka emitovanja programa. A da li ste znali da se „Riznica” i „Plodovi ravnice” takođe emituju od 2005. godine? A šta se krije iza broja 540? U Telekom Iris paketima Start, Plus i Max na kanalu 540 nalazi se TV Kikinda sa dvadesečetvoročasovnim programom. Naš program takođe možete da pratite i našem sajtu 24 sata LIVE na https://tvkikinda.rs/tv-kikinda-live/. Prisutni smo i svim dgitalnim platformama. Naš portal www.tvkikinda.rs odnosno sajt kreiran 2016.godine, svojevrsna je arhiva vesti, dnevno ima u proseku preko 3.300 poseta. Navodimo primer jednog dana sredinom juna u kojem je zabeležen izuzetan broj poseta našem internet portalu, dostižući tačno 18.182 posete od strane 6.122 posetilaca. Posebno se radujemo činjenici da veliki deo ovih poseta dolazi iz inostranstva, što predstavlja dragocenu potvrdu angažovanja naše dijaspore, koja živi i radi u različitim državama širom sveta, ali i dalje oseća duboku povezanost i interesovanje prema svojoj rodnoj Kikindi. Ovo svedoči o snažnom ljubavi i podršci koju naša zajednica pruža svojoj lokalnoj zajednici, te nam daje podstrek da nastavimo sa pružanjem relevantnih informacija i sadržaja koji ih povezuju sa njihovim korenima. Najduže smo prisutni na društvenoj mreži Facebook preko koje više od 10.000 pratilaca redovno dobija proverene informacije „iz prve ruke” i pročitaju važne vesti pre emitovanja prvog Dnevnika koji je u 18 časova i time interaktivno učestvuju u razgovorima i polemikama gradskih društvenih tema. Zapratite nas i vi na: https://www.facebook.com/tv.kikinda/. Na našem Youtube kanalu https://www.youtube.com/@tv.kikinda do sada smo postavili preko 3.200 videa a broj pratilaca dostigao je 7.000 i konstatno raste. Uzimajući u obzir broj stanovnika u Kikindi po popisu iz 2022. godine izračunali smo, poređenja radi, da  je to svaki sedmi stanovnik na teritoriji opštine Kikinda. Iza ovih fantastačnih uspeha stoji tim koji danas broji 10 izuzetnih ljudi koji vas svakog dana vode od vesti do povesti. Vaša Televizija Kikinda

Ovo je kratka istorija Televizije Kikinda (ranije TV Rubin) koja je osnovana 03.11.2003. godine kao ogranak Radija Rubin iz Kruševca, a 2019. postala samostalno pravno lice. Bila je to prilika koju je prepoznalo tadašnje lokalno rukovodstvo smatrajući da je gradu potreban profesionalni lokalni medij sa stručnim kadrom koji će pružati kvalitetne informacije građanima i izveštavati o njihovom radu. Prvo sedište televizije nalazilo se u zgradi Hotela „Narvik” gde se pristupilo formiranju televizije. Tehnički tim je radio na nabavci i postavljanju opreme, redakcija se bavila programskim sadržajem, dok je rukovodstvo radilo pravno-finansijske poslove. Na samom početku svog rada, TV Rubin brojala je preko 20 zaposlenih od kojih je više lica prošlo BBC edukaciju za novinare i snimatelje. Program je počeo da se emituje 01.septembra 2005. godine kada je u Kikindi bio pušten novi televizijski signal tadašnje TV Rubin, a već 3 dana kasnije ekipa TV Rubin je bila spremna da emituje prvi Dnevnik – danas najgledanija informativna emisija u Kikindi koja se ne propušta. Tri godine kasnije, televizija je preseljena u zgradu IPP ,,Banat” na gradskom trgu, a od januara 2016. godine nalazi se u Svetosavskoj ulici broj 43 gde je i danas. Promena naziva televizije desila se 06.03.2020. godine, kada je rukovodstvo grada, kao jedinoj televiziji na teritoriji Grada Kikinda i Severnobanatskog okruga, odobrilo korišćenje imena grada u nazivu, te tadašnja TV Rubin prelazi u TV Kikinda i to će ime naša televizija sa ponosom nosito dok postoji. Uz novi naziv promenili smo i vizuelni identiet koji će svakim danom sve više oslikavati kredibilitet koji stičemo prvenstveno kao tim vođen istim vrednostima i u profesionalnom i u svakom drugom smislu, tim koji svaku vest pretvara u povest i koji neprestano raditi na ličnom i profesionalnom unapređenju. Vaša Televizija Kikinda

Kada je video koliko je biciklizam popularan u Evropi i Americi, trgovac i majstor mehaničar Krištof Kremer je došao na izuzetnu ideju. U novinama „Nagy Kikinda” 1897. godine objavio je oglas, i pozvao, posebno dame, ali i gospodu, da ih nauči „za najviše dva sata“ kako se vozi biickl. U svojoj kući u Telegrafskoj ulici broj 117 (današnjoj Dositejevoj 24) je prvog aprila otvorio velodrom, gde je „nenametljivo i praktično davao lekcije“ iz vožnje, navodi se u knjizi „Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame“ autora Vladislava Vujina. Najpopularniji motocikli u Kikindi tridesetih godina dvadsetog veka bili su austrijski „puch“, model od 250 kubika i nemački „DKW“ od 200 i 500 kubika. Prema registru za naplatu banovske takse na motorna vozila iz 1933. godine u Kikindi je bilo registovano 6 motocikala, dok je motocilista bilo mnogo više. Najpopularniji „Durkopp“ biickl u prvoj deceniji XX veka i koji se prodavao u radnji Nikole Nikelsa bio je model „Diana“, a u radnji je bilo i robe iz Amerike, poput bicikala „Cleveland“.

Najpre su šeširi imali funkciju da zaštite glavu od vremenskih prilika, a zatim su vremenom postali odevni predmeti za ulepšavanje i kod muškaraca i žena, ali i za pokazivanje društvenog statusa. Dizajn šešira se od polovine devetnaestog veka pa sve do početka Drugog svetskog rata menjao, vrsta šešira bilo je mnogo, te ih nije bilo lako klasifikovati. Tako su ženski šeširi u devetnaestom veku, tačnije u drugoj polovini bili raskošni, sa velikim obodima, ukrašeni trakama od najfinijih materijala, perjem, mašnama i cvećem, navodi se u spisima istoričara Vladislava Vujina ,,Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame”. Gospoda su, sa druge strane nosila cilindre u formalnim prilikama, a za neformalne su prihvaćeni polucilindar, a potom i ,,meki” šešir od flica i kačket. U novom veku izuzetno popularni bili su slamnati panama šeširi, a nakon Velikog rata, zahvaljujući američkim filmovima i ,,fedora” šeširi kratkog oboda, navodi se u spisima istoričara. Zbog svega, nije ni čudo što su varoši, pored mnogobrojnih prodavnica pomodne galanterije koje su prodavale šešire, postojale i specijalizovane radnje za izradu i prodaju šešira. Najveći i najbolji trgovac šeširima u Kikindi bio je Eduard Štajgervald (1878 – 1931). Reklamirao se nekoliko godina pre početka Velikog rata u nekoliko lokalnih novina. Kako navodi Vujin u svom izdanju, Ede je imao ilustraciju nekog modela šešira – cilindra, polucilindra ili panama šešira čiju je prodaju najčešće i oglašavao- radio je i popravke i prepravke, odnosno proširivanje i sužavanje starih šešira. Štajgervaldova radnja nalazila se u Prestolonaslednikovoj ulici broj 10, u Seđakovoj zgradi, danas na Trgu srpskih dobroovljaca broj 49. Posle rata, tačnije pre poečtka novog rata, u ,,Adresaru” 1940. kao šeširdžija reklamirao se jedino još Svetomir Stojanović. Preporučio je veliki izbor muških šešira ,,sopstvene izrade” i vršio popravku ,,istih”. Njegova radionica nalazila se u ,,novoj zgradi Iličin” u Knez Miloševoj ulici, današnjoj Dimitrija Tucovića broj 1.

U pitanju je bio Opel SenatorA2 sa šestocilindričnim motorom od 2.500 kubika koji je predstavljao zamenu za Opel Commodore i prodavao se na jugoslovenskom tržištu pod nazivom IDA Opel Kikinda 2,5 E. U skladu sa zvaničnim izveštajem, tokom petnaestogodišnjeg perioda partnerstva između srpskih i nemačkih kompanija u okviru Industrije delova automobila (IDA) sa sedištem u Kikindi, proizvedeno je približno 39.000 vozila marke Opel. Prva faza saradnje započela je 1969. godine kada je domaća firma AD Livnica počela isporučivati odlivke za nemačkog giganta. Nakon osam godina, ta saradnja je rezultirala zvaničnim osnivanjem IDA kompanije, gde je Livnica držala većinski udeo od 51%, dok je preostalih 49% pripadalo General Motorsu. Fabriku su napuštali brojni modeli Opel vozila sve do ratnih godina, iz raznih serija kao što su Omega, Senator, Ascona, Astra, Kadett, Rekord, Corsa i Vectra. Model Senator se prodavao od 1983. godine pa nadalje pod nazivom Opel Kikinda, dok su ostali modeli bili jasno identifikovani oznakom IDA. No, postavlja se pitanje da li su navedena vozila zaista bila nemačkog porekla ili su imala domaći karakter? Prema nekim pričama, Opel automobili su uglavnom bili sastavljani u Nemačkoj, dok su se kod nas dodavali samo sitni detalji. Nije bilo retkost da su automobili stizali već potpuno montirani, ali su naši “stručnjaci” često uklanjali posebnu opremu i prodavali vozila kao osnovne modele a dodatna oprema bi se često prodavala drugim kupcima po premijum cenama. Dakle, kad sledeći put primetite stariji model kao što je Kadett ili Rekord sa IDA oznakom, znajte da je, bar formalno gledano, taj automobil potekao iz Kikinde. Foto:Autorepublika

Nije nepoznanica da je Kikinda grad sporta, visoko kotiran na sportskoj mapi Vojvodine pa i Srbije. A da li ste znali da se organizovani sport u Velikoj Kikindi prvi put javio 1878. godine, kada se jedna grupa građana obratila vlastima molbom da im se obezbedi mesto na kom bi zimi klizali. Klizanje je tako najstariji kikindski sport, a Društvo za umetničko klizanje osnovano je 1894. godine. Nakon klizanja, u sportski život Velike Kikinde ulaze gimnastika i konjički sport, navodi se u izdanju profesora Miroslava Grujića ,,Moja Kikinda – otkrijmo gde živimo”. Prve konjičke trke održane su 1888. godine, dok kada je reč o tenisu, ,,Lowe tennis club” osnovan 1893. godine predstavlja jedan od prvih na jugoslovenskim prostorima. Prva prava sportska organizacija osnovana 1909. godine bila je Velikokikindski sportski klub „NAK” koji se u početku bavio atletikom. Iste godine, zaigrao se i fudbal, a prva javna utakmica bila je „NAK” – „ŽŠE” (Žombolj) i završena je rezultatom 1:1. Najmasovnija sportska organizacija Srba u Velikoj Kikindi bila je Srpsko sokolsko društvo, navodi se u spisima profesora Grujića. Ideja za nastankom društva javila se 1903. godine ali su ugarske vlasti branile formiranje sokolskih društava. Kikinda dobija sportsko-rekreativni centar 1979. godine, a tri godine kasnije u rad su pušteni i prvi bazeni. Sport je i danas veoam zastupljen u životu našeg grada, kako u Kikindi, tako i u okolnim selima.

Da li ste znali da je najzaslužniji za razvoj hortikulture u Velikoj Kikindi bio Milan Perović? Ovaj advokat, ali pre svega, svestrana ličnost u celokupnom društvenom i javnom životu varoši u drugoj polovini 19. veka, između ostalog izdejstvovao je da politička opština u Velikoj kikindi 1879. godine ustupi tri jutra zemlje za potrebe tada osnovanog Srpskog školskog vrta. Upravo na osnovu te odluke, Školski odbor je 24. oktobra 1879. godine za nadzornika vrta postavio Milana Petrovića, a za učitelja vrtlarstva Mihajla Kosića. Istoričar Vladislav Vujin u svom izdanju ,,Kaži prstom“ navodi da se Srpski školski vrt nalazio na mestu današnjeg atletskog stadiona i teneskih terena sportskog centra ,,Jezero“. Čak se i današnja Distrička ulica do 1919. godine zvala Šor školske bašte, ili Mokrinski šor gde su se učenici o povrtarstvu, voćarstvu, cvećarstvu i pčelarstvu učili 2 časa nedeljno. Učenici koji su radili u vrtu kući su počeli da donose semena, rasade, voćke i plodove. U oglasu koji je objavljen u Srpskom velikom kalendaru za 1896. godinu tadašnji učitelj Miloš Bandić je naveo i koje sadnice su mogle da se kupe u vrtu – ,,oblagorođene“ voće i ruže, a potom i iste sadnice koje su nabrojane u oglasu iz 1887. godine, kao i neke nove – kesten, brest, brezu, soforu /današnji japasni bagrem prim.aut.) i više vrsta četinara.

Da li ste znali da se pre pojave omnibusa 1896. godine u Kikindi prevoz putnika obavljao karucama, a vlasnici ovih zaprežnih kola su dobro poslovali i nakon rata, sve do tridesetih, kada su za prevoz sve više počela da se koriste motorna vozila. Vlasnici karuca su vozili uvek na istoj liniji, od centra Kikinde, do Železničke stanice i natrag. Prema ,,adresaru ugarskih obrtnika i trgovaca” iz 1892. godine u varoši je postojalo 27 kolara koji su uglavnom pravili tzv. paorska kola, ali bilo je i onih koji su proizvodili karuce. Najpoznatiji je svakako bio Živko Čokov, koji je karuce počeo da pravi krajem devetnaestog veka u svojoj kući u Ulici Varga (Opančarska, danas Nemanjina) broj 852, na mestu današnjeg parkinga, navodi se u spisima ,,Kaži – prstom” istoričara Vladislava Vujina. Čokov je posebno prodavao i delove za karuce i radio opravke kao što su ,,bojadisanje, lakiranje, kolarske i kovačke poslove”. Naročitu pažnju je posvetio izradi sedišta koja su bila ,,dugotrajna i izrađena od engleske žute svinjske kože”. Do kada je Čokov radio – nije poznato, a poslednji put se oglasio u Srpskom glasniku 1919. godine.  

U okviru druge evropske turneje, američki cirkus ,,Buffalo Bill’s Wild West“ legendardnog Bufalo Bila, posetio je 5. jula 1906. godine i Veliku Kikindu. Događaj su najavile sve tadašnje novine koje su izlazile u varoši i to uglavnom sa velikim reklamama u nekoliko brojeva pre samog događaja. Cirkus ,,Buffalo Bill’s Wild West“ je u jendom mestu obično gostovao jedan dan i davao dve predstave. Tako je bilo i u Velikoj Kikindi. Trupa od skoro 500 ljudi i 200 životinja, uglavnom konja putovala je vozom, noću. U Kikindu su stigli iz Segedina u pola četiri ujutru, a odmah su uz prisustvo znatiželjnih varošana, na Vašarištu brzo i vešto montirali ogromnu cirkusku šatru koja je primala čak 7.500 posetilaca. Tako je već u dva sata popodne mogla da počne prva predstava. Najjeftinija ulaznica koštala je 2 krune, a za 50 filera, ko je želeo, mogao je da prošeta kampom i vidi žonglere, klovnove, konje. Ipak, najviše pažnje privlačilo je ,,100 Indijanaca iz Severne Amerike“, navodi se u izdanju ,,Kaži prstom“ autora, istoričara Vladislava Vujina. Bili su tu i Meksikanci, američki kauboji ali i Arapi i Kozaci koji su se u veštinama jahanja konja takmičili sa ,,zapadnjacima“. Prema pisanju novina Nagy Kikinda ,,Wild West“ je više bio etnografska nego cirkuska predstava, ili kako je to pisalo u reklami u ,,Sadašnjosti”, bila je to ,,najveća poučna izložba na svetu“.

Ovaj veliki stojeći sat se do pre dve godine nalazio u jednoj od kancelarija u gradskoj kući. U Muzej je stigao zahvaljujući Marku Markovljevu, sadašnjem direktoru Kulturnog centra koji je pročitao natpis na pločici na drvenom kućištu ispod brojčanika sata ,,Anton Kosch Uhren , Gold – & Silbearwaren. Optik Vel. Kikinda“ (Anton Koh časovničar, trgovac zlatom, srebrom i optikom Velika Kikinda). I naravno, shvatio je da je pravo mesto za sat – Narodni muzej Kikinda.   Kako se saznaje, Anton Koh je časovničarsku radnju otvorio 1914. godine. Najpre se nalazila u tzv. Pačuovoj kući na trgu, a tokom devedesetih je preseljena preko puta u lokal koji je iznajmio od opštine. U lokalnoj štampi često se oglašavao kao ,,draguljar, časovničar i optičar“, a svoju radnju opisao je kao ,,jedinu radionicu za najfinije draguljarske i graverske poslove“ u Kikindi, navodi se u spisima istoričara Vladislava Vujina. Osim toga, Koh je vršio otkup zlata, srebra i dragog kamenja ,,po najvišim cenama“. Sat urara obično ima precizan mehanizam i prikazuje vreme na analognom brojčaniku. Urari koriste različite alate i tehnike za podešavanje i popravku satova, kao što su podešavanje vijaka, zamena baterija, zamena delova i restauracija mehanizma. Takođe vrše i održavanje i čišćenje satova kako bi se obezbedila njihova dugovečnost i tačnost. U to su se vreme urari prvenstveno bavili sastavljanjem i prodajom  satova, i imali prijavljeni urarski obrt. Često su uz prodaju satova trgovali zlatarskom i srebrnarskom robom, te  su imali draguljarnice. Među satovima koji su bili u ponudi u Jugoslavii ističu se kvalitetni  švajcarski satovi IWC Schaffhausen, Doxa, Omega, Longines, Cortebert i  Zenith. Ovi satovi su se kupovali i za potrebe pošte, železnice i  vojske.

Da li ste znali da je u dvorištu hotela ,,Nacional“, na mestu današnjeg Narodnog pozorišta 1931. godine u našem gradu bio postavljen šator u kojem je gostovala menažerija ,,Vivarium“ vlasnice Marije Griš iz Maribora? Sa plakata koji je tada bio postavljen doznalo se da su Marija i njena menažerija u gradu bile od 1. do 10. maja i da su životinje mogle da se razgledaju čitavog dana od 9 prepodne do 9 sati uveče uz ,,električno osvetljenje“. Publiku su zabavljala i ,,dva vesela druga“ (verovatno klovnovi), a posetioci su takođe mogli da se zabavljaju sa ,,mehaničkim gađanjem“ koje je slično gađanju u današnjim luna parkovima. Od živih životinja Kikinđani su mogli da vide ,,krokodila ili ljudoždera, leoparde, udav zmiju 3 metara dugu i 40 kilograma tešku kao i lavove,medvede, vukove, nekoliko vrsta majmuna kao i rajskih i grabljivih ptica“.  Ono što je takođe podjednako interesatno, kada je konkretno reč o ovoj temi jeste i podatak da se u novinama ,,Srpski glas“ 1907. godine reklamirao ,,posednik menažerije“ Atila Kočka Mlađi koji je predstave sa ,,12 vrsti različitih lavova i 80 komada različitih zverova“ priređivao na pijaci, koja se tada nalazila u centru varoši kod pravoslavne crkve. Svakako najpopularniji deo programa bilo je ,,kroćenje“ i hranjenje lavova. Glavna krotiteljka bila je, kako navodi istoričar Vladislav Vujin u svojim spisima jedna devojka sa umetničkim imenom Joža. Publika je takođe mogla da učestvuje u programu i uđe u kavez sa lavovima. Naravno, na sopstvenu odgovornost.  

Osim što su se bavili frizurama, berberi su, najviše tokom 19. veka imali veliku ulogu i u lečenju Kikinđana. Vadili su zube i „ puštali krv“ pomoću pijavica i malih sprava, takozvanih skarifikatora, odnosno hiruškog instrumenta za površinsko zasecanje kože. Puštanje krvi se koristilo u lečenju skoro svih poznatih bolesti, čak i anemije. Zbog toga kikndski berberi su vrlo često dolazili u sukobe sa ovlašćenim lekarima. Većina majstora u to vreme bili su muški berberi, a prva prava frizerka koja se oglasila u tadašnjoj loklanoj štampi bila je Natalija Stankov, navodi se u zapisima knjige Narodnog muzeja Kikinda „ Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame“ autora Vladislava Vujina. Gde se frizerski salon tačno nalazio nije poznato do današnjih dana, ali ono što jeste zapamćeno jeste to da je Natalija svojim mušterijama pravila tada najmodernije „ šinjon frizure“. Ovaj jednostavan stil, sa dugom kosom skupljenom i malo podignutom u zadnjem delu vrata moderan je i danas. Posle Velikog rata, trend frizura se promenio. Žene su počele da nose kratke, takozvane „ bob frizure“ zahvaljujući modi koja je stigla iz Amerike, a savremeni zahtevi i najmodernije inovacije značili su upotrebu popularne specijalne pegle za kovrdžanje kose i pravljenje moderne talasaste frizure. Muškarci su još uvek nosili brkove, ali često zajedno sa kratkom kosom. Od 1920. godine  u modi je bilo čisto obrijano lice i kratka kosa, ravno očešljana po uzoru na Rudolfa Valentina. Već tridesetih, kosa Kikinđanki je najčešća bila do ramena, zahvaljujuči novom izumu, odnosno mašini za ,,trajnu ondulaciju“, preteču minivala. Izumeo ju je Karl Nesler u Londonu 1905. godine, a svoj izum usavršio je na kosi svoje žene Katarine. Kosu je kvasio mešavinom kravljeg urina i vode, a potom pramenove uvijao u mesingane šipke sa električnim grejačima. Nažalost, ženi je uspeo da dva puta spali kosu do temena dok izum nije usavršio, navodi se u spisima istoričara. Posle toga ju je oženio.

Naime, dva stabla hrasta lužnjaka koja se nalaze u parku Železničke stanice u Kikindi, u postupku su valorizacije – odnosno zaštite od strane Zavoda za zaštitu prirode iz Novog Sada.  Kao i ljudi, i drveće može da se razboli od štetnih izduvnih gasova, kiselih kiša ili pod uticajem čoveka, no uz dobru negu može i da se izleči. Da bi se valorizacija obavila drvo treba da se pregleda kako bi se procenila i utvrdila ne samo starost, već i njegovo zdravstveno stanje. Pregled se obavlja rezistografom, elektronskim uređajem visoke rezolucije čije tanko svrdlo prodire u drvo i služi za ispitivanje živih stabala drveća i građe drveta. Uređaj je osmislio Frank Rin 1986. godine a pod međunarodnim zaštitnim znakom od 1993. godine. Takođe, i jedno stablo duda iz Bašaida je u istom postupku nakon čega bi trebalo da se ovo drveće nađe u programu Zaštite vrsta AP Vojvodine.  Naredno stablo hrasta lužnjaka koje će predložiti Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine, poljoprivredu i ruralni razvoj, kako saznajemo, je stablo u Gimnaziji. Ova stabla najinteresantnija su i najdugovečnija na potezu cele Vojvodine kao autohtona sadna vrsta koju mi imamo i radimo na tome da ih što više vratimo u našu sredinu, navodi Miroslava Narančić iz Sekretarijata. Hrast lužnjak može dostići visinu i do 50 m, sa stablom prečnika oko 2,5 m. To je dugovečno drvo koje može da dočeka starost i do 2.000 godina. Kora hrasta lužnjaka koristi se u medicini kao sredstvo za stezanje, ispiranje i zaustavljanje krvarenja. Po potrebi može se upotrebiti i kao antidot kod trovanja teškim metalima. Prikuplja se u rano proleće, pre olistavanja ili u jesen, po opadanju lišća.  Ne zaboravite, drveće proizvodi kiseonik bez koga na Zemlji ne bi bilo života i zato je važno da bude zdravo.

Omiljeni kolači Kikinđana pre Velikog rata bile su „žerbo“ ili  „ kugler“ kocke. Ove kolače sa pekmezom od kajsija, orasima i čokoladnom glazurom kreirali su Henrik Kugler (1830-1905) i Emil Žerbo (1854-1919), te zato isti kolač ima dva imena. Od 1884. godine bili su vlasnici i radili u jednoj od najpoznatijih i najboljih poslastičarnica u Evropi. Upravo po tim standardima, velikokikindski poslastičar Petar Seđakov je u Kikindi otvorio novu poslastičarnicu. Petar je u časopisu  „Gross Kikindaer Zeitung-u“ 1909. godine reklamirao da svakog ponedeljka ima svež milhbrot, odnosno nemački mlečni hleb, a Kugler i ostale kolače svakog dana. Njegova poslastičarnica nalazila se preko puta Katoličke crkve u „Kući Kadine udovice“. Nakon Prvog svetskog rata, početkom tridesetih, stara kuća je srušena i podignuta je nova, kako se tada govorilo  „velelepna palata“. U ovoj stambeno-poslovnoj zgradi koja se danas nalazi na Gradskom trgu, Seđakov je ponovo otvorio poslastičarnicu. Početkom februara 1935. godine, Seđakov je u Jugoslovenu objavio da je poslastičarnicu preuredio u  „ moderan dansing“ odnosno malu plesnu dvoranu u kojoj se svirala  „džes muzika“, ali i svojim mušterijama nudio da pored žerbo kocki probaju i istočnjačke poslastice poput ratluka, ćetenu i belu alvu, baklavu i bozu.

Postoje priče da je pre više od 150 godina, uz učešće husarske vojske, ispod Kikinde tajno iskopan višekilometarski sistem tunela. Jedan krak tunela počinje ispod zgrade Pošte, pruža se do Osnovne škole ,,Vuk Karadžić“, vodi pored ili ispod pravoslavne crkve, skreće ispod Kurije i završava se na placu preko puta ,,Gusala“ na mestu gde se danas nalazi dečije igralište. Prema čaršijskim pričama, u zla vremena u podzemnim tunelima su se od osvajača skrivali Kikinđani, a prema mišljenju drugih, nekadašnjim vlastodršcima služili su da munjevito uteknu iz grada od neprijatelja. Ove priče su na nivou urbanih legendi grada koje nikada nisu zvanično dokazane. Međutim, da ove priče ipak nisu bez osnova pokazuje podatak da su radnici preduzeća ,,Naš stan“ popravljajući mrežu u dvorištu Kurije 1974. godine nabasali na podzemne tunele. Prema njihovom svedočenju, nisu ni slutili da će kopajući naići na podzemnu prostoriju, dimenzija pet puta dva metra, iz koje vode dva manja hodnika, širine oko pola metra. Neimare je iznenadilo što su hodnici čvrsti, a zidovi tajnih hodnika suvi. Tezu o postojanju razgranate mreže podzemnih tunela potom je pomoću viska utvrdio Kikinđanin Milan Karadžin. Ipak, da li zbog manjka novca ili nedostatka želje arheologa, istraživanje podzemnih tunela i hodnika i  dalje je misterozno za javnost, jer su otkriveni tuneli zatrpani. Tako će verovatno i ostati dok se ne pojavi neko u stilu Indijana Džonsa da razreši ovu misteriju.

Narodni muzej Kikinda čuva polifon, jedan od najstarijih mehaničkih muzičkih instrumenata u gradu koji uprkos starosti od 100 godina i dalje budi znatiželju i radoznalost posetilaca zbog svoje misterioznosti. Mnogi ne znaju šta predstavlja taj eksponat i čemu zapravo služi a uglavnom misle da je reč o satu, budući da podseća na stare satove i sadrži nešto što podseća na kazaljku. Njegova tajna leži u činjenici da je zapravo reč o muzičkom instrumentu, odnosno muzičkoj kutiji, preteči današnjeg ,,džuboksa“. Nastao je u drugoj polovini 19. veka u Budimpešti u firmi ,,Armin i brat“. Jedinstveni muzički instrument napravljen je od metala i drveta u čijoj osnovi je mehanizam koji može da se pokrene navijanjem ručice, navodi Dragan Kiurski, kustos Narodnog Muzeja Kikinda. Bilo je potrebno da se u polifon ubaci novčić određene težine nakon čega bi mehanizm pokrenuo upadanje žrebova u rupice na podlozi koji bi proizvodio zvuk starih opera, opereta, menueta, valcera. Slušalac može i da promeni ploču, budući da se u donjem delu instrumenta nalazi preko 10 različitih ploča, dodao je Kiurski. Polifon je imao dva poznata vlasnika – jedan je bio Ištvan Štoher iz Nakova koji je imao svoju gostionicu u kojoj je ovaj muzički instrument služio kako bi se gosti zabavljali, da bi potom bio prodat Kikinđaninu Savi Ilka koji je Narodnom muzeju u Kikindi 1960. godine prodao polifon. Najstariji muzički instrument u gradu prošao je kroz proces konzervacije 2013. godine i tako približno doveden u svoje prvobitno stanje u smislu funkcionalnosti, jer muzejski posetioci osim toga što vole da nešto pogledaju i pročitaju, oni obožavaju i da čuju neku zanimljivost o eksponatima, posvedočio nam je Kiurski.    

Kikinda se može pohvaliti velikim brojem sunčanih sati u godini. Prema poslednjim dostupnim podacima za period od 2000. do 2020. godine Kikinda u proseku ima oko 2.193 sunčanih sati godišnje, odnosno šest časova dnevno što je svrstava na prvo mesto u Srbiji. (tabela 3 – izvor: Plan razvoja grada Kikinde). Ova činjenica ne samo da privlači turiste, već i ima pozitivan uticaj na poljoprivredu i proizvodnju hrane u regionu. Više sunčanih sati znači dužu vegetacionu sezonu i bolje uslove za uzgajanje voća, povrća i žitarica. Takođe, veliki broj sunčanih sati ima pozitivan uticaj i na ljudsko zdravlje, jer sunce pomaže u proizvodnji vitamina D u organizmu, ali i prilikom lučenja endorfina, hormona sreće. Foto: Andrea Tot Kada su u pitanju sunčani sati, Kikinda je najviše obasjana suncem u periodu od maja do avgusta, kada se registruje najveći broj sunčanih sati tokom godine. S druge strane, period od novembra do februara je najmanje sunčan u gradu. Međutim, iako Kikinda ima veliki broj sunčanih sati, važno je istaći da je sunce uvek najjače tokom letnjih meseci, stoga je važno da se ljudi zaštite od štetnih zraka sunca, posebno u periodu od 11 do 16 časova, a nekada i duže. Inače, za klimu ovog područja obično se kaže da je umereno-kontinentalna sa jasno izraženim godišnjim dobima, a karakteriše je nedovoljna količina padavina. Foto: Andrea Tot Ono što je svakako važno napomenuti jeste i to da je energetski potencijal Sunca nedovoljno eksploatisan u celoj Srbiji a veći je za 30 odsto u poređenju sa Centralnom Evropom. Foto: Andrea Tot

Brašno koje se mlelo u „Danfilu“ koristilo se i na bečkim dvorovima. Nije bilo teško, već naprotiv vrhunskog kvaliteta. Teški su bili, a i ostali, poneki Kikinđani. Izraz „Težak kao Danfil” u današnje vreme najčešće se koristi za opis osoba koje su naporne, vrlo zahtevne, emocionalno ili mentalno, ali poznajući nas Banaćane i fizički. Ipak, mnogi ne znaju da se pojam „Danfil” u ovom kontekstu spominje zbog gorostasne veličine i težine koju je imao vodenjak starog mlina u Kikindi u vlasništvu porodice Dunđerski. Smatrao se jednim od najtežih u ovom delu Vojvodine. Najveći akcionari akcionarskog društva za izgradnju parnog mlina 1869. godine u Velikoj Kikindi bili su baron Fedor Nikolić, Mihael Gartlgruber, Georg Rus, Isidor Volsinger, Georg Joanović, Bela Rus kao i bogati Temišvarci – Moric i Jakob Hajm i Jožef Blok.   Mlin je nekada zauzimao važnu poziciju jer se nalazio na samom ulazu u grad kada u nju dođete železnicom, mada se ovaj deo Kikinde danas smatra obodom grada. Zgrada mlinice građena je od opeke i imala je veliki drveni vodenjak koji je pokretao kamene mlince za mlevenje žita. Bio je izuzetno važan za stanovnike Kikinde i okoline jer je omogućavao brzo i efikasno mlevenje žita za proizvodnju brašna, navodi se u spisima izdanja Narodnog muzeja Kikinda „Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame” autora Vladislava Vujina, kustosa-istoričara Narodnog muzeja Kikinda. U vreme kada je mlin bio u punoj funkciji, od 1869. godine u njemu su se svakodnevno mlele velike količine žitarica, a brašno se distribuiralo na sve strane sveta. Bilo je tu čak osam vrsta brašna, griz, krmno brašno, mekinje, kukuruzno brašno i prekrupa. Veliki deo samlevene robe prodavao se u Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj. Sačuvan je podatak da je krajem 19. veka jedan pun brod kikindskog brašna stigao čak do Japana. U sklopu mlina nalazila se i prodavnica brašna, koja je bila popularna kod lokalnog stanovništva, navodi se u spisima istoričara. U vreme krize, do 1936. godine rasprodat je veći deo njegove imovine. Mlinski deo „Danfila“ kupio je predstavnik najjače mlinarske porodice Martin Lenhardt, a magacine i silose je za potrebe svog mlina kupila „Zemljoradnička oblasna žitarska zadruga”. Danas, iako stari mlin više nije u funkciji, zgrada je i dalje tu i predstavlja jedan od važnijih kulturno-istorijskih spomenika grada. „Težak k’o Danfil” – vremenom je u našem kraju postao sinonim za teško, pa u Kikindi već decenijama postoji uzrečica „ Težak je k’o Danfil” koja se uglavnom odnosi na naporne, komplikovane, teške karaktere. Verujemo da je sama fraza stara koliko i mlin. A iako vreme prolazi, već dugih 150 godina te reči se u Kikindi vrlo često izgovaraju.